Šestogodišnji rudari jeftinog kobalta

Slučaj je pokrenula grupa Advokati za međunarodno pravo u ime 14 porodica iz Konga. Slike u sudskim dokumentima, podnete na uvid sudijama Okružnog suda u Vašingtonu, pokazuju decu s osakaćenim udovima, šestoro od njih 14 je stradalo u zatrpanim tunelima, a ostala su pretrpela povrede koje su im ugrozile život. “Ove maštovite kompanije za pravljenje gadžeta – dozvolile su da deca budu osakaćena i ubijena kako bi dobile svoj jeftini kobalt”, rekao je advokat Terens Kolingsvort koji zastupa porodice, prenele su agencije.

Advokati tvrde da je reč o opasnom, nelegalnom kopanju i ispiranju rude, skopčanom s teškim posledicama po zdravlje i život mališana, kao i sa povredama ljudskih prava i korupcijom. Kompanije navodno nisu regulisale lanac nabavke, a sve zarad masnih ekstraprofita od eksploatacije dečjeg rada.

U tužbi se pominju i dve kompanije za izvlačenje rude - Žejdžang Huaju kobalt i Glenkor. U saopštenju britanskog Glenkora listu Telegraf navodi se da ova firma „ne kupuje, prerađuje ili prodaje rudu koju kopaju mali, nezavisni rudari”, kao i da „ne toleriše nijedan oblik dečijeg ili prisilnog rada”. Mediji navode i da su, s druge strane, decu zbog velikog siromaštva i porodice primoravale da napuste školu i rade u rudnicima. Nekoj deci je plaćeno samo dolar i po dnevno za 12-časovno radno vreme, a morala su da rade šest dana u nedelji bez opreme, maski i cipela, u neljudskim uslovima. Od optuženih kompanija se sada traži da plate nadoknadu za prisilni rad, duševnu bol i loše sproveden nadzor.

Po nekim izvorima desetine hiljada dece, među kojima i šestogodišnjaci, bez zaštitne odeće kopaju otrovnu supstancu. Iako kobalt iz Konga većinom stiže iz velikih rudnika gde ga kopaju bageri a ne ljudi, procenjuje se da „rudara na crno” među kojima su i deca, ima čak 150.000. Inače, u Kongu se proizvodi gotovo 60 odsto svetskih zaliha kobalta, koji se koristi u proizvodnji litijumskih baterija za električne automobile, kao i za komponente laptopova i pametnih telefona.

Svetska zdravstvena organizacija je upozorila da udisanje praha kobalta, kao i duža izloženost tom mineralu može da izazove dugoročne posledice. Organizacije za zaštitu ljudskih prava, pak, navode da se već više od 10 godina ne preduzima gotovo ništa da se ova zloupotreba dece spreči. „Amnesti internešnel” je u nekoliko navrata alarmirao javnost, ali do sada se ništa nije promenilo.

Rasplet slučaja koji je u toku u SAD će najverovatnije imati znatnu težinu ne samo u pogledu visine eventualnog obeštećenja malim rudarima i njihovim porodicama, nego i regulisanja proizvodnje kobalta. Ukoliko ne žele da se nađu na optuženičkoj klupi zbog eksploatacije dečjeg rada i na stubu srama javnosti - velike i moćne kompanije moraće ubuduće da i te kako povedu računa o posledicama svog delovanja i o svojoj društvenoj odgovornosti.

Možda će početi da se ugledaju, na primer, na „fer proizvodnju” kovačnice zlata „Fairmined Eco Gold„, firme koja naveliko oglašava da u njenim proizvodima nema učešća jeftine dečije radne snage (iz Afrike), niti su korišćene otrovne materije. U luksuznim juvelirskim radnjama danas, po svetskim metropolama, mušterije mogu da pročitaju obaveštenje da zlato od kojeg je napravljen nakit potiče iz fer proizvodnje, da su ispirači zlata bili uredno prijavljeni, kao i da su za svoj rad dobili pravičnu nadoknadu. Ovakvo zlato, međutim, košta desetak procenata više od recikliranog, dok su cene „Fairmined Eco Gold„ za 20 posto skuplje od prosečnih na tržištu. To znači da se za „ekološki i socijalno osvešćene” komade plemenitog metala, na polaznoj stanici proizvodnje nakita, a u odnosu na zlato koje je dospelo na tržište na uobičajeno mutan način, mora izdvojiti više novca. Što opet znači da kovačnice koje ne prave sertifikovani plemeniti metal preskaču socijalne i ekološke troškove, što ih iz ugla radionica nakita u startu čini konkurentnijim.

Jednom rečju, kao i mnogo puta ranije, priča se račva ili na mutan biznis koji uživa u plodovima možda i ropskog rada na rubu crnog tržišta, ili pak na manji profit ali od mnogo čistije delatnosti. Zbog svega ovoga, dok se suđenje u Vašingtonu ne okonča, odluka je u ovom trenutku na vladama i - potrošačima.

A nije da ne može ništa da se uradi: od pre nekoliko godina na kutijama za cigarete u zemljama Evropske unije istaknute su slike sračunate da izazovu šok, koje zauzimaju i do dve trećine površine paklice - vrišteća upozorenja podsećaju pušače na ono što po pravilu pokušavaju da potisnu (požuteli prsti, rđavi zubi, maligne bolesti, impotencija, iskašljavanje krvi, deca kraj bolesničkog kreveta pušača ili na njegovom grobu...) Gadno ali efikasno: na taj način broj pušača opada iz godine u godinu u zemljama koje su pokrenule ovu kampanju, dok je Svetska zdravstvena organizacija u svom poslednjem izveštaju navela da po prvi put ove godine broj pušača u svetu nije porastao.

Zašto ne bi, sledeći ovakvu logiku, na primer pisalo na mobilnim telefonima koji nemaju sertifikate za ugrađene komponente, da su napravljeni uz korišćenje otrovnih hemikalija, da radnice i radnici a možda i deca nisu imali odgovarajuća radna odela i da su za svoj rad primili manje od uobičajene nadoknade u dotičnom regionu?

Danas postoje aplikacije pomoću kojih mogu da se očitaju barkodovi i tako otkrije sadržaj namirnica i kozmetičkih preparata. Dodatno se označavaju emulgatori, mikroplastika, palmino ulje ili hormonski aktivni dodaci opasni po zdravlje. Kako bi reagovali kupci losiona za telo na čijem bi pakovanju dve trećine površine zauzimale slike nelegalno zapaljenih šuma u Indoneziji zarad proizvodnje palminog ulja, umirućih morskih životinja koje su se prejele mikroplastike ili na smrt obolelih ljudi od raka zbog unošenja hormonskih dodataka u organizam?

S odgovarajućim, jasno vidljivim upozorenjima, mnogi potrošači bi verovatno dobro razmislili da li će kupiti robu koja je na policama supermarketa na taj način označena - da može biti opasna ne samo za njih, nego i za druge ljude i prirodnu okolinu.

Elem, radikalno prosvećivanje potrošača u stanju je da pomeri granice u lancu svakodnevne proizvodnje i potrošnje. To na prvi pogled zvuči odbojno i drastično, ali očito je da javnost još uvek nije dovoljno uključena u čitanje „znakova pored puta” koji ukazuju na ozbiljnu patologiju savremenog življenja. Socio-bio-eko svest je odabrala svoje bojno polje - rafovi džinovskih prodavnica, ugled i novčanik megaprozvođača i brendova čija se ekonomska moć meri teškim milijardama dolara. Ali ako je moglo za duvan, valjda može i za kobalt.

Relja Knežević