Месић, Кучан и Диздаревић: Стање у ЕУ као пред распад СФРЈ

Месић, Кучан и Диздаревић сматрају да је највећа одговорност за крваве ратове на Балкану 90-их година на онима који су одбили било какав разговор о политичком договору, којим би се нашла алтернатива федерацији која је престала функционисати.



Месић, бивши хрватски председник, који је био и члан последњег сазива Председништва СФРЈ, Диздаревић, који је био члан југославенског државног врха пре њега, и Милан Кучан, први председник Словеније и предратни челник словенске организације Савеза комуниста, окупили су се после скоро 30 година од распада СФРЈ у подземном бункеру код херцеговачког градића Коњица, где су евоцирали успомене на драматичне "године расплета" југославенске кризе, преноси Хина. 



Месић, Кучан и Диздаревић су тако, први пут, били у прилици да виде објекат који је у бившој држави третиран као најстрожа војна тајна, а који данас служи као простор за излагање уметничких инсталација, док га туристи обилазе како би видели "Титов бункер".



Тројица политичара у Коњиц су дошли на позив организатора History Феста како би учествовали на панелу о крају бивше државе, а Кучан је упозорио да ЕУ данас личи на бившу СФРЈ јер има бројне проблеме на које не налази праве одговоре.



А они су, како наводи, ескалирали када су заборављена начела на којима је Унија утемељена - потреби да се више никада не допусти рат на европском континенту. 



Кучан је на расправи под називом "30 година након бункера" рекао да су питања равноправности и функционалности "темељни интереси који нас окупљају око ЕУ".



"Не може бити надгласавања држава, али о неким се интересима мора одлучивати већином", рекао је Кучан, који сматра да популисти попут Виктора Орбана, Марин Ле Пен и Матеа Салвинија раде у интересу Русије и администрације Доланда Трумпа којима, како тврди, није у интересу јака Европа.



На питање модератора, упућено тројици политичара, да ли сматрају себе одговорнима за све што се догодило крајем 80-их и почетком 90-их година, Диздаревић је одговорио да "није могло да се учини више", с чиме је сагласан био и Месић. 



Месић тврди да није био у прилици никоме да наметне своје мишљење иако је одмах по именовању за члана Председништва СФРЈ упозорио како ће бити и последњи председник тог тела, ако не дође до политичког договора.



Кучан је рекао да се осећа одговорним јер није успео друге да увери аргументима да је Југославији дошао крај и да се треба договорити о мирном разлазу.



"Одговоран сам и за две велике грешке које је направила Словенија: за жизбрисане држављанеж и за жЉубљанску банку", признао је Кучан додајући да су проблеми у самосталној Словенији настали као резултат оцене да у бившој заједничкој држави ништа није ваљало. 



Он сматра да је за то одговорно "ирационално наглашавање националног елемента" и упозорава да такво понашање увек штетно. 



Месић наводи да је у Председништво СФРЈ отишао са задатком да се постигне договор о решењу кризе, али тврди да тамо није нашао саговорнике.



Он је рекао да је један од предлога био успоставаљање конфедерације шест држава на период од три до пет година.



Месић сматра да је кључни проблем настао када су бивши председници Хрватске и Србије, Фрањо Туђман и Слободан Милошевић, како је навео, у четири ока у Карађорђеву договорили разграничење и то на штету БиХ.



Месић тврди да је Милошевић Туђману нудио бановинске границе из 1939. те Кладушу, Цазин и Бихаћ и додаје да је упозорио Туђамана да 



БиХ, односно Алија Изетбеговић, на то сигурно неће мирно гледати.



Он, такође, не сумња да је концепт велике Србије био у позадини свега што је радио Милошевић, којег назива "уверљивим преварантом", који није желео "никакву Југославију, ни федеративну ни конфедеративну".



Диздаревић сматра да је кључни проблем то што није било храбрости да се рачун за кризно стање директно адресира на Милошевићева и спречи рушење начела "на којима је једино могла опстати југословенска федерација".