Ивана живи у Канади и открива шта јој највише недостаје из Србије: "ДА ТО УРАДИМ МИСЛИЛИ БИ ДА САМ ПАЛА СА МАРСА"
Шетња градом или кафенисање са пријатељима за многе у Србији је нешто што се подразумева, ипак, ако је веровати искуству једне Српкиње у Канади, такве уобичајене ствари у граду где она живи није лако реализовати.
Српкиња Ивана која се бави фитнесом и која већ уназад неколико година заједно са супругом и дететом живи у граду Мисисога, у Онтарију у Канади, признала је на свом ТикТок профилу да, ма колико год живела лепо на другом крају света, постоје ствари које јој поред породице и пријатеља свакодневно недостају - па чак и обична шетња.
Највише јој недостају шетње
Како је објаснила иако јој многи кажу "шта ти је толико боље у Србији него у Канади, боље ти је тамо", поред крупних ствари које јој недостају, постоје и ситнице које је у Србији сматрала нормалом, а које су у Канади донекле немогуће.
"Прва ствар је то што ми јако недостаје да се шетам, да идем до града или једноставно да код неког одем пешака и тако да се прошетам. Овде тога стварно нема, јер је град огроман и потребан је ауто. На пример кад идем код доктора мени то узме више од сат времена до тамо...
Исто тако, ако је велики град неки трг уопште не постоји, овде центар може да буде било која локација у раздаљини од 10 до 15 км и све су као главне улице али не постоји тај неки трг, центар, као рецимо у Београду, Новом Саду итд. То ми је јако жао", рекла је она.
Једно ствар јој посебно тешко пада
А онда додала на шта се посебно не може навићи.
@ivanavfitness #diasporatiktok #serbian #canada ♬ оригинал соунд - Ивана ?
"Друго је тај осећај заједнице који постоји у Србији. Што се тиче комшија, овде није као у Србији. Тамо можеш да покуцаш код комшије и буквално га питаш 'еј имаш ли брашна?'. Да то овде неког питам гледали би ме као да сам пала са Марса. Посебно јер овде где ја живим нема доста наших људи, претежно су Индијци и онда генерално немате заједнице, не можемо да кликнемо никако. Неке комшије ми се у лифту и не јављају, јер немају осећаја за то, а мени то доста фали.
И последња ствар је то што овде немаш кафића да попијеш кафу. Да уживаш, да одмориш, шта год. Не постоји тај концепт кафића и такве услуге. Сви овде узимају кафу за понети, нема кафића где можеш да седнеш и пет сати пијеш исту кафу. Не, овде можеш да уђеш, одеш до касе, платиш кафу па седнеш на брзака да попијеш али опет није то то", каже она, признајући да јој, иако се самог кафенисања одвикла, оно ипак фали.