Досије: Како су Британци отишли из Европске уније

Велика Британија излази из ЕУ. Политичари који су се генерацијама, више од четири деценије заклињали у европске интеграције, традиционалне партије које су биле за останак такође, премијер Камерон и већина министара у влади – ипак су остали у мањини. Догодио се прекид једног таквог развоја и све се преко ноћи преокренуло.

Очито је Вестминстер био исто толико мета фрустрираних гласача колико и Брисел – “мали човек” је у маси бирача са неких 1,2 милиона гласова разлике поручио елитама и осталима да су изгубиле контакт с њиховим тежњама. Таблоиди, поготово најтиражнији “Сан” Руперта Мардока, одрадили су највећи посао за Брегзит и на таласу популизма бацили нацију у једначину с пуно непознатих. Социометријско предвиђање на маргини грешке превалило се на ипак неочекиванију страну и одвајање је добило своје ноге – Британци су кренули из ЕУ. А главу? Разум налаже да одлука мора бити спроведена у дело упркос томе што су њене политичке и економске последице крајње неизвесне.

Додуше, како дума Џулијан БорЏер у “Гардијану”, питање је да ли су резултати овог референдума правно обавезујући. У теорији, премијер Дејвид Камерон, који је против Брегзита, могао би да одлучи да се не осврће на вољу народа и да поступа као да земља остаје у ЕУ, будући да према важећим нормама британски парламент суверено одражава политичку моћ, и уопште узевши, нема обавезу да спроводи референдумске одлуке. Тако је 1975. године, када се претпоследњи пут гласало о останку у ЕУ (тадашњој Европској економској заједници), конзервативац Инок Пауел, који је предводио десно крило торијеваца, незадовољан због позитивне одлуке и губутка националног суверенитета, аргументовао да резултати референдума нису обавезујући за парламент.

Камерон би сада могао да се позове и на члан 50 Лисабонског уговора који му даје овлашћење за било какву одлуку о напуштању ЕУ. Међутим, у пракси би тако нешто било незамисливо – изричито је обећао да ће се придржавати исказаног става Британаца, када је 2013. у кампањи за свој други мандат уврстио и такву понуду бирачима. У то време је према анкетама стајао лошије од лабуристичког противкандидата Милибанда, и стављање Брегзита на проверу му је добро дошло како би запушио уста евроскептичном делу торијеваца који је предводио градоначелник Лондона Борис Џонсон. Сам Џонсон, пак, трошио је тада свој други мандат на том месту и амбиције су му порасле: пикирао је на челну позицију у странци и уједно на ону Камеронову - премијерску.

Штавише, према књизи коју је објавио (а делове је у виду фељтона пренео и “Дневник”), Џонсон очито види себе као спасиоца нације од ЕУ аждаје, налик генералу Нелсону или Винстону Черчилу, стављајући знак једнакости између актуелне породице од 28 европских држава с политичким пројектима Наполеона у 19. и Хитлера у 20. веку и њиховог настојања да овладају Европом. Камерон, који се те 2013. надао да ће ипак некако саставити владу у коалицији са либералним демократама, изразитим проевропљанима, постигао је изненађујући успех и с комотном већином ушао у Даунинг стрит. Али погрешна предизборна калкулација му се вратила као бумеранг и није му остало ништа друго него да испуни свој део понуде Британцима и распише референдум. Најавио је и оставку ако се Острво отцепи – сада би логично било да га Џонсон замени и заседне за кормило брода усмереног ка пучини ван европских граница, у метрополи која је са чак 72 одсто гласала за ЕУ.  

Елем, политички земљотрес је урадио шта је урадио и британски пејзаж је сада препун пукотина – вероватно највећа се указала с претњама Шкотске да она жели да остане у ЕУ, док Ирци нису ни у сну снили да би могли бити уједињени са северноирском браћом у Унији, и то без Енглеза! Систем моћи, благостања и привилегија, за које брегзитовци сматрају да их највише уживају елите – ођедном је сада постао угрожен и у Француској, Аустрији, Холандији, Грчкој, Мађарској... где се језичак на ваги опасно приближава сценарију виђеном у “дану независности”, како је британски четвртак, 23. јун, крстио НајЏел ФараЏ, шеф партије којој се читав програм исцрпљује с идејом одвајања од ЕУ (да и не говоримо о ноторној лажи, коју је после референдума сам признао, да ће 350 милиона фунти, које је Велика Британија недељно до сада издвајала за европску касу, бити преусмерено у домаћи здравствени систем).

Према претежном виђењу посматрача у свету, потврђивање британског идентитета на уштрб европског и те како ће утицати на другоразредну позицију и смањење утицаја Лондона на светске прилике. Тај снажан финансијски центар је више црпео моћ и учинак као европски лидер – док ниједна европска нација ван ЕУ, па ни Немачка, сама по себи нема специфичну тежину европског блока.

Ипак, радничко-индустријски северни део Велике Британије листом је гласао за одвајање од ЕУ – према бројкама с терена, чак и они центри који су директно зависни од послова с друге стране Канала. По репортеру немачког „Цајта” Филипу Фајглу, који је прошао унакрст Острво десетак дана пре референдума, ништа лепо није он чуо тамо о ЕУ. Посетио је радничке клубове које држе фабрике и супермаркети, ишао у пабове и на пијаце, правио на туце интервјуа дневно, понекад се осећајући као политичар у изборној кампањи – Сандерленд, Блекбурн, Блекпул, Бостон... а између њих места чија имена није могао ни да изговори. И чудио се како је брегзитовска прича упалила: много миграната долази зато што Европа није забравила своје спољашње границе, Лондон плаћа огромне суме Бриселу (које се увек наводе у различитом износу и углавном нису тачне), и на хиљаде прописа из Брисела спутава Британце. Та три аргумента су месецима препарирала британску јавност, чак се и државни Би-Би-Си више бавио питањима и тврдњама присталица Брегзита, док се ЕУ углавном затицала у дефанзиви.        

                  

С друге стране, Фајгле је приметио да његове тврдње у корист ЕУ не пале. Европска унија као сила мира и помирења? Слаб аргумент потекао од земље која је у претходном веку започела два светска рата. Уосталом, ако Немачка сада жели да започне рат против Британије зато што више неће да буде члан ЕУ – па зар не остајемо део НАТО. Слободно кретање унутар ЕУ? Предрасуда неког ко долази с континента. Уосталом, у Великој Британији се скућило више миграната из Источне Европе него у било којој другој земљи и ускоро ће примити на десетине хиљада њих из Сирије, а то што их је Ангела Меркел позвала је потпуно сулудо. Једноставно, ти људи се никада нису осећали као Европљани, увек су били Британци и можда је то била њихова пресудна мисао на гласачким местима.

Коначно, зар им ништа не значе отворене границе, више слободе и економско благостање као плод вођења заједничког живота на основу сарадње? Зар није превазилажење националних граница после деценија ратова у Европи велико достигнуће? За већину њих очито није, нити им је било сасвим јасно какву им је корист ЕУ донела. Чак ни убиство Џо Кокс, политичарке из јата лабуриста, партије која се залагала за останак у Унији, није поколебало више од половине Британаца жељних да подрже националну идеју. Цена коју ће морати да плате је убрзано почела да пристиже у виду пада фунте и туриста заглављених на грчким острвима. Политика не може да живи дуго у граматичким временима и веома брзо се појави проблем на овај или онај начин – сада и овде. Камерон је ушао у ризик и први је почео да се коцка, док Бориса Џонсона на карикатури љуби Трамп – директно у уста.

Реља Кнежевић

Милион и по Британаца тражи нови референдум

Више од милион и по Британаца потписало је петицију којом од британског парламента захтевају нови референдум о статусу Уједињеног Краљевства у Европској унији. Истовремено, део оних који су гласали за Брегзит сада жали због своје одлуке, па је то њихово кајање прерасло у тренд на друштвеним мрежама прозван ’Брегрет’. При томе се све чешће као аргумент користи тврдња да су „покрадени” након што је један од лидера Брегзита НајЏел ФараЏ признао да је дао лажно обећање о стотинама милиона евра који ће након изласка из ЕУ тобоже бити преусмерени у систем јавног здравства.

Популизам се не маже на хлеб

На одлуку о иступању Велике Британије из Европске уније тржишта су реаговала најблаже речено – панично. Након објаве (неочекиваних) резултата референдума, дошло је до незапамћеног пада акција, а вредност фунте се врло брзо срозала на ниво од 1985. Још увек је, дакако, рано за конкретније процене како ће се Брегзит одразити на економију еврозоне, али су безмало сви економски стручњаци сагласни да, краткорочно посматрано, никако неће бити добро, јер тржишта новца, инвеститори и улагачи увек желе да имају неку сигурност и предвидљивост. Но, има и оних који су уверени да, дугорочно посматрано, ефекти Брегзита не морају нужно бити негативни ни за еврозону, нити за политику ЕУ.

„Велика Британија је увек била некако своја, што никако није доприносило кредибилитету целог интеграционог процеса. С друге стране, Европска унија и еврозона заправо не могу нормално да функционишу у варијанти у којој су неке земље увек једном ногом изван те приче. Стога ЕУ дугорочно апсолутно мора тежити хомогенизацији у различитим подручјима, те у том контексту идеја да Велика Британија изађе из ЕУ заправо и неће оставити дуготрајне последице по еврозону”, устврдио је за телеграм.хр доцент са загребачког Економског факултета Томислав Ћорић.

И док десничари диљем Европе већ најављују нове „егзите”, оно што сада чека економију Велике Британије можда ће, заправо, поколебати многе евро-

скептике, јер популизам се ипак не маже на хлеб. Иако нема јединственог става о томе колико може трајати „манифестациона” криза – која се, рецимо, огледа у паду фунте и чињеници да су неке банке већ изгубиле четвртину вредности – махом су сви сагласни да Брегзит не може донети пуно доброг острву у економском смислу, односно да британска привреда дугорочно од овог изласка неће профитирати.

Економски аналитичари тврде да Великој Британији следи значајно смањење стопе бруто друштвеног производа – између 6,3 и 9,5 одсто слично губитку због глобалне финансијске кризе у 2008. и 2009. години. Пре свега због прекида режима слободне трговине са ЕУ и преко ње са трећим земљама на светском тржишту која ће се затворити због увођења царина. Према званичним подацима, око три милиона запослених је директно зависно од тржишта ЕУ од 500 милиона потрошача, примамљивог и страним фирмама на Острву попут Нестле, Хјундаија, Нисан Кашкаија, Форда или америчке инвестиционе банке Голдман Сакс.

Удружење аутомобилске индустрије и трговине, рецимо, наводи да тај сектор запошљава 700.000 људи и доприноси са 3 одсто БДП-у и питање је шта ће с њим бити у будућности. Из европских фондова финансира се преко 12 милијарди евра у програме за иновације у разним секторима, а од тога чак 11одсто у Великој Британији, која ће сада остати без тог новца. Стога и не чуди да је, према последњој анкети уочи референдума, у 3.500 компанија више од 57 одсто исказало приврженост Унији, док је само 13 одсто њих уверено да ће с независношћу поправити свој положај. Или, да би то био случај на дужи рок, негде око 2030.

Истина, у неком оптимистичном сценарију, Уједињено Краљевство би могло да остане унутар ЕЕА (Еуропеан Ецономиц Ареа), слично Исланду и Норвешкој, које нису чланице Европске уније. Након почетних турбуленција, процене су да би се при оваквом расплету острвска економија релативно брзо стабилизовала због високе међузависности тржишта Уније и тржишта Велике Британије. Међутим, Лондон би тада морао да поштује правила ЕЕА, а не би могао да учествује у њихову дефинисању. И опет би морао да уплаћује приличну своту новца у заједнички европски буЏет.

Други сценарио могао би бити пример Швајцарске. Но, „мало је вероватно да би Уједињено Краљевство хтело да кренути тим путем”, сматра бивши главни правник Савета ЕУ Жан-Клод Пирис. Трећа опција је склапање споразума о слободној трговини с ЕУ или царинска унија као с Турском. „Уколико, пак, не буде никаквог договора, Уједињено Краљевство постало би од датума изласка трећа држава у односу на ЕУ, попут САД или Кине„, каже Пирис, истичући да су све то решења која би била много неповољнија за Велику Британију у односу на предности које је до сада уживала као пуноправна чланица Европске уније.

Е. Н. Л.