Dosije: Kako su Britanci otišli iz Evropske unije

Velika Britanija izlazi iz EU. Političari koji su se generacijama, više od četiri decenije zaklinjali u evropske integracije, tradicionalne partije koje su bile za ostanak takođe, premijer Kameron i većina ministara u vladi – ipak su ostali u manjini. Dogodio se prekid jednog takvog razvoja i sve se preko noći preokrenulo.

Očito je Vestminster bio isto toliko meta frustriranih glasača koliko i Brisel – “mali čovek” je u masi birača sa nekih 1,2 miliona glasova razlike poručio elitama i ostalima da su izgubile kontakt s njihovim težnjama. Tabloidi, pogotovo najtiražniji “San” Ruperta Mardoka, odradili su najveći posao za Bregzit i na talasu populizma bacili naciju u jednačinu s puno nepoznatih. Sociometrijsko predviđanje na margini greške prevalilo se na ipak neočekivaniju stranu i odvajanje je dobilo svoje noge – Britanci su krenuli iz EU. A glavu? Razum nalaže da odluka mora biti sprovedena u delo uprkos tome što su njene političke i ekonomske posledice krajnje neizvesne.

Doduše, kako duma Džulijan BorDžer u “Gardijanu”, pitanje je da li su rezultati ovog referenduma pravno obavezujući. U teoriji, premijer Dejvid Kameron, koji je protiv Bregzita, mogao bi da odluči da se ne osvrće na volju naroda i da postupa kao da zemlja ostaje u EU, budući da prema važećim normama britanski parlament suvereno odražava političku moć, i uopšte uzevši, nema obavezu da sprovodi referendumske odluke. Tako je 1975. godine, kada se pretposlednji put glasalo o ostanku u EU (tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici), konzervativac Inok Pauel, koji je predvodio desno krilo torijevaca, nezadovoljan zbog pozitivne odluke i gubutka nacionalnog suvereniteta, argumentovao da rezultati referenduma nisu obavezujući za parlament.

Kameron bi sada mogao da se pozove i na član 50 Lisabonskog ugovora koji mu daje ovlašćenje za bilo kakvu odluku o napuštanju EU. Međutim, u praksi bi tako nešto bilo nezamislivo – izričito je obećao da će se pridržavati iskazanog stava Britanaca, kada je 2013. u kampanji za svoj drugi mandat uvrstio i takvu ponudu biračima. U to vreme je prema anketama stajao lošije od laburističkog protivkandidata Milibanda, i stavljanje Bregzita na proveru mu je dobro došlo kako bi zapušio usta evroskeptičnom delu torijevaca koji je predvodio gradonačelnik Londona Boris Džonson. Sam Džonson, pak, trošio je tada svoj drugi mandat na tom mestu i ambicije su mu porasle: pikirao je na čelnu poziciju u stranci i ujedno na onu Kameronovu - premijersku.

Štaviše, prema knjizi koju je objavio (a delove je u vidu feljtona preneo i “Dnevnik”), Džonson očito vidi sebe kao spasioca nacije od EU aždaje, nalik generalu Nelsonu ili Vinstonu Čerčilu, stavljajući znak jednakosti između aktuelne porodice od 28 evropskih država s političkim projektima Napoleona u 19. i Hitlera u 20. veku i njihovog nastojanja da ovladaju Evropom. Kameron, koji se te 2013. nadao da će ipak nekako sastaviti vladu u koaliciji sa liberalnim demokratama, izrazitim proevropljanima, postigao je iznenađujući uspeh i s komotnom većinom ušao u Dauning strit. Ali pogrešna predizborna kalkulacija mu se vratila kao bumerang i nije mu ostalo ništa drugo nego da ispuni svoj deo ponude Britancima i raspiše referendum. Najavio je i ostavku ako se Ostrvo otcepi – sada bi logično bilo da ga Džonson zameni i zasedne za kormilo broda usmerenog ka pučini van evropskih granica, u metropoli koja je sa čak 72 odsto glasala za EU.  

Elem, politički zemljotres je uradio šta je uradio i britanski pejzaž je sada prepun pukotina – verovatno najveća se ukazala s pretnjama Škotske da ona želi da ostane u EU, dok Irci nisu ni u snu snili da bi mogli biti ujedinjeni sa severnoirskom braćom u Uniji, i to bez Engleza! Sistem moći, blagostanja i privilegija, za koje bregzitovci smatraju da ih najviše uživaju elite – ođednom je sada postao ugrožen i u Francuskoj, Austriji, Holandiji, Grčkoj, Mađarskoj... gde se jezičak na vagi opasno približava scenariju viđenom u “danu nezavisnosti”, kako je britanski četvrtak, 23. jun, krstio NajDžel FaraDŽ, šef partije kojoj se čitav program iscrpljuje s idejom odvajanja od EU (da i ne govorimo o notornoj laži, koju je posle referenduma sam priznao, da će 350 miliona funti, koje je Velika Britanija nedeljno do sada izdvajala za evropsku kasu, biti preusmereno u domaći zdravstveni sistem).

Prema pretežnom viđenju posmatrača u svetu, potvrđivanje britanskog identiteta na uštrb evropskog i te kako će uticati na drugorazrednu poziciju i smanjenje uticaja Londona na svetske prilike. Taj snažan finansijski centar je više crpeo moć i učinak kao evropski lider – dok nijedna evropska nacija van EU, pa ni Nemačka, sama po sebi nema specifičnu težinu evropskog bloka.

Ipak, radničko-industrijski severni deo Velike Britanije listom je glasao za odvajanje od EU – prema brojkama s terena, čak i oni centri koji su direktno zavisni od poslova s druge strane Kanala. Po reporteru nemačkog „Cajta” Filipu Fajglu, koji je prošao unakrst Ostrvo desetak dana pre referenduma, ništa lepo nije on čuo tamo o EU. Posetio je radničke klubove koje drže fabrike i supermarketi, išao u pabove i na pijace, pravio na tuce intervjua dnevno, ponekad se osećajući kao političar u izbornoj kampanji – Sanderlend, Blekburn, Blekpul, Boston... a između njih mesta čija imena nije mogao ni da izgovori. I čudio se kako je bregzitovska priča upalila: mnogo migranata dolazi zato što Evropa nije zabravila svoje spoljašnje granice, London plaća ogromne sume Briselu (koje se uvek navode u različitom iznosu i uglavnom nisu tačne), i na hiljade propisa iz Brisela sputava Britance. Ta tri argumenta su mesecima preparirala britansku javnost, čak se i državni Bi-Bi-Si više bavio pitanjima i tvrdnjama pristalica Bregzita, dok se EU uglavnom zaticala u defanzivi.        

                  

S druge strane, Fajgle je primetio da njegove tvrdnje u korist EU ne pale. Evropska unija kao sila mira i pomirenja? Slab argument potekao od zemlje koja je u prethodnom veku započela dva svetska rata. Uostalom, ako Nemačka sada želi da započne rat protiv Britanije zato što više neće da bude član EU – pa zar ne ostajemo deo NATO. Slobodno kretanje unutar EU? Predrasuda nekog ko dolazi s kontinenta. Uostalom, u Velikoj Britaniji se skućilo više migranata iz Istočne Evrope nego u bilo kojoj drugoj zemlji i uskoro će primiti na desetine hiljada njih iz Sirije, a to što ih je Angela Merkel pozvala je potpuno suludo. Jednostavno, ti ljudi se nikada nisu osećali kao Evropljani, uvek su bili Britanci i možda je to bila njihova presudna misao na glasačkim mestima.

Konačno, zar im ništa ne znače otvorene granice, više slobode i ekonomsko blagostanje kao plod vođenja zajedničkog života na osnovu saradnje? Zar nije prevazilaženje nacionalnih granica posle decenija ratova u Evropi veliko dostignuće? Za većinu njih očito nije, niti im je bilo sasvim jasno kakvu im je korist EU donela. Čak ni ubistvo Džo Koks, političarke iz jata laburista, partije koja se zalagala za ostanak u Uniji, nije pokolebalo više od polovine Britanaca željnih da podrže nacionalnu ideju. Cena koju će morati da plate je ubrzano počela da pristiže u vidu pada funte i turista zaglavljenih na grčkim ostrvima. Politika ne može da živi dugo u gramatičkim vremenima i veoma brzo se pojavi problem na ovaj ili onaj način – sada i ovde. Kameron je ušao u rizik i prvi je počeo da se kocka, dok Borisa Džonsona na karikaturi ljubi Tramp – direktno u usta.

Relja Knežević

Milion i po Britanaca traži novi referendum

Više od milion i po Britanaca potpisalo je peticiju kojom od britanskog parlamenta zahtevaju novi referendum o statusu Ujedinjenog Kraljevstva u Evropskoj uniji. Istovremeno, deo onih koji su glasali za Bregzit sada žali zbog svoje odluke, pa je to njihovo kajanje preraslo u trend na društvenim mrežama prozvan ’Bregret’. Pri tome se sve češće kao argument koristi tvrdnja da su „pokradeni” nakon što je jedan od lidera Bregzita NajDžel FaraDŽ priznao da je dao lažno obećanje o stotinama miliona evra koji će nakon izlaska iz EU tobože biti preusmereni u sistem javnog zdravstva.

Populizam se ne maže na hleb

Na odluku o istupanju Velike Britanije iz Evropske unije tržišta su reagovala najblaže rečeno – panično. Nakon objave (neočekivanih) rezultata referenduma, došlo je do nezapamćenog pada akcija, a vrednost funte se vrlo brzo srozala na nivo od 1985. Još uvek je, dakako, rano za konkretnije procene kako će se Bregzit odraziti na ekonomiju evrozone, ali su bezmalo svi ekonomski stručnjaci saglasni da, kratkoročno posmatrano, nikako neće biti dobro, jer tržišta novca, investitori i ulagači uvek žele da imaju neku sigurnost i predvidljivost. No, ima i onih koji su uvereni da, dugoročno posmatrano, efekti Bregzita ne moraju nužno biti negativni ni za evrozonu, niti za politiku EU.

„Velika Britanija je uvek bila nekako svoja, što nikako nije doprinosilo kredibilitetu celog integracionog procesa. S druge strane, Evropska unija i evrozona zapravo ne mogu normalno da funkcionišu u varijanti u kojoj su neke zemlje uvek jednom nogom izvan te priče. Stoga EU dugoročno apsolutno mora težiti homogenizaciji u različitim područjima, te u tom kontekstu ideja da Velika Britanija izađe iz EU zapravo i neće ostaviti dugotrajne posledice po evrozonu”, ustvrdio je za telegram.hr docent sa zagrebačkog Ekonomskog fakulteta Tomislav Ćorić.

I dok desničari diljem Evrope već najavljuju nove „egzite”, ono što sada čeka ekonomiju Velike Britanije možda će, zapravo, pokolebati mnoge evro-

skeptike, jer populizam se ipak ne maže na hleb. Iako nema jedinstvenog stava o tome koliko može trajati „manifestaciona” kriza – koja se, recimo, ogleda u padu funte i činjenici da su neke banke već izgubile četvrtinu vrednosti – mahom su svi saglasni da Bregzit ne može doneti puno dobrog ostrvu u ekonomskom smislu, odnosno da britanska privreda dugoročno od ovog izlaska neće profitirati.

Ekonomski analitičari tvrde da Velikoj Britaniji sledi značajno smanjenje stope bruto društvenog proizvoda – između 6,3 i 9,5 odsto slično gubitku zbog globalne finansijske krize u 2008. i 2009. godini. Pre svega zbog prekida režima slobodne trgovine sa EU i preko nje sa trećim zemljama na svetskom tržištu koja će se zatvoriti zbog uvođenja carina. Prema zvaničnim podacima, oko tri miliona zaposlenih je direktno zavisno od tržišta EU od 500 miliona potrošača, primamljivog i stranim firmama na Ostrvu poput Nestle, Hjundaija, Nisan Kaškaija, Forda ili američke investicione banke Goldman Saks.

Udruženje automobilske industrije i trgovine, recimo, navodi da taj sektor zapošljava 700.000 ljudi i doprinosi sa 3 odsto BDP-u i pitanje je šta će s njim biti u budućnosti. Iz evropskih fondova finansira se preko 12 milijardi evra u programe za inovacije u raznim sektorima, a od toga čak 11odsto u Velikoj Britaniji, koja će sada ostati bez tog novca. Stoga i ne čudi da je, prema poslednjoj anketi uoči referenduma, u 3.500 kompanija više od 57 odsto iskazalo privrženost Uniji, dok je samo 13 odsto njih uvereno da će s nezavisnošću popraviti svoj položaj. Ili, da bi to bio slučaj na duži rok, negde oko 2030.

Istina, u nekom optimističnom scenariju, Ujedinjeno Kraljevstvo bi moglo da ostane unutar EEA (European Economic Area), slično Islandu i Norveškoj, koje nisu članice Evropske unije. Nakon početnih turbulencija, procene su da bi se pri ovakvom raspletu ostrvska ekonomija relativno brzo stabilizovala zbog visoke međuzavisnosti tržišta Unije i tržišta Velike Britanije. Međutim, London bi tada morao da poštuje pravila EEA, a ne bi mogao da učestvuje u njihovu definisanju. I opet bi morao da uplaćuje priličnu svotu novca u zajednički evropski buDžet.

Drugi scenario mogao bi biti primer Švajcarske. No, „malo je verovatno da bi Ujedinjeno Kraljevstvo htelo da krenuti tim putem”, smatra bivši glavni pravnik Saveta EU Žan-Klod Piris. Treća opcija je sklapanje sporazuma o slobodnoj trgovini s EU ili carinska unija kao s Turskom. „Ukoliko, pak, ne bude nikakvog dogovora, Ujedinjeno Kraljevstvo postalo bi od datuma izlaska treća država u odnosu na EU, poput SAD ili Kine„, kaže Piris, ističući da su sve to rešenja koja bi bila mnogo nepovoljnija za Veliku Britaniju u odnosu na prednosti koje je do sada uživala kao punopravna članica Evropske unije.

E. N. L.