„Дневник” на лицу места: Буенос Аирес и Монтевидео - зелена трава, црвено вино и бели прах

Nothing то kill ор дие фор, анд но религион тоо - пролама се тргом Плаза Цонституцион у центру Монтевидеа. За путника из Европе стихови Ленонове песме из уста уличног свирача звуче потпуно надреално данас у ери поновних подизања зидова међу државама, терористичких напада и мигрантске кризе чији се нови талас очекује на пролеће. Латинска Америка насупрот евро-афро-азијском континенту кога муче исте или сличне теме – у лето 2016. године (код њих је сад лето) изгледа као да је на потпуно другој планети. У Уругвају је, наиме, до пре пола године и председник Републике био „бивши терориста“.

„Хозе Мухика, кога ви широм света славите као скромног и финог, био је обични бескорисни лењивац! Некадашњи терориста и убица!“, прича ми Јорг Томсен док ме вози ка Музеју спорта на Националном стадиону у Уругвају. Јорг је власник музеја „Мусео Андес 1972“ и љубазно се понудио да ме пребаци до стадиона када сам га питао колико је удаљен од центра града. Вратићемо се касније на ова два необична музеја која сам обишао у Монтевидеу.

Хозе Мухика, „човек из народа“, „најскромнији председник на свету“ који се одрекао 90 одсто своје плате у корист сиромашних, остао је да живи у стану у којем је живео, на посао се сам возио својом „бубом“ – младост је провео као припадник револуционарне организације Тупамарос која је инспирисана кубанском револуцијом ’60. и 70. изводила терористичке нападе широм Уругваја.

Чекајући нови Мундијал

– Данас је Уругвај “Швајцарска Јужне Америка“, прича нам дан касније млади црногорски дипломата док испија лимунаду са ментом у хладовини терасе Парк Хајат Хотела у Буенос Аиресу. Велика је заједница Црногораца у овом делу света, њих преко 80.000, први су дошли у Аргентину и Уругвај још у 19. веку. На гробљу Ла Рецолете на којем је сахрањена славна Евита Перон, међу више деценија старим гробницама, више налик на капеле и маузолеје – наишли смо и на последње почивалиште једног Радоњића. Многи Срби и Црногорци су данас успешни пословни људи широм Аргентине и Уругваја, власници ресторана, али и плантажа и рудника. Има, међутим, доста и оних који броје дане у затворима од Лиме у Перуу преко Асунсиона у Парагвају до Буенос Аиреса и Монтевидеа. Разлог очекиван – трговина „белим прахом“.

„Мухика је легализовао марихуану, омогућио велика социјална давања нерадницима, допустио геј-бракове...“, понавља очигледно ни мало лево настројени Јорг Томсен из „Музеја Анда 1972“. Прича како је отворио овај музеј у спомен на једну од најимпресивнијих сторија о људској упорности и преживљавању. Прича је већини позната, по њој је снимљено и неколико филмова, најпознатији међу њима „Аливе!“ из 1993. Ради се, наравно, о удесу авиона са уругвајским рагбистима који се срушио 1972. године на Андима. Од 45 путника, после 72 дана голготе по планинским беспућима – након што су преживели глад, жеђ, хладноћу, лавине, опекотине од сунца и искусили канибализам на који су били принуђени – дочекало је спасиоце свега њих 16.

Ово место је један од најимпресивнијих тематским музеја посвећених неком догађају: велики број мапа, календара догађаја из дана у дан, оригиналних предмета и фотографија, са објашњењима на енглеском, што је готово изузетак када је о Латинској Америци реч.

„Основна идеја музеја је да покаже људима како је све могуће када постоји циљ! Ови људи су сањали да живи до Божића стигну до својих породица и њих 16 - је тај циљ и остварило! Верујем да оно што Уругвају као нацији данас недостаје јесте управо циљ! Зато бих волео да заједно са Аргентином добијемо кандидатуру за Мундијал 2030. године – 100 година након што је прво Светско првенство у фудбалу одржано у Монтевидеу!“, прича Јорг Томсен.

Изашао сам из Јорговог аутомобила испред Националног стадиона и ушао у Музеј спорта чији је већи део посвећен управо Мундијалу 1930, код нас познатог по учешћу Краљевине Југославије и филму „Монтевидео, Бог те видео“, на ту тему. У делу посвећеном Југославији – поред фотографије наше репрезентације налази се и пехар – поклон листа „Политика“ уругвајској репрезентацији поводом њеног првог гостовања у Југославији (тада СРЈ) – 1995. године. Из музеја може се изаћи на стадион чија зелена трава и плаве трибине изгледају готово идентично као те давне 1930. године.

Бели лабудови, Ел Греко и Роден

Аргентина и Уругвај су своје најславније дане имали управо ’30. и ’40. година када је остатак света грцао у раљама економске кризе, а касније и Другом светском рату. Извоз сировина у остатак света, на првом месту говеђег меса – учинио је да Јужна Америка (пре свега Аргентина, Уругвај, Чиле и Бразил) стекне патриције чије су богатство, куће, ранчеви и имања енормни за европске па и северноамеричке стандарде. Кућа породице Еразурис саграђена почетком 20. века у Буенос Аиресу једна је од таквих палата надахнутих француском архитектуром из времена Наполеона ИИИ (средина 19. века). Власници су напунили кућу велики бројем уметничких дела, између осталог и једним Ел Греком, док је само избијање Првог светског рата осујетило допремање каменог камина који је у Француској наручен ни мање ни више него од Огиста Родена! Данас је палата Еразурис - Музеј декоративних уметности, али дух старих времена осећа се на сваком кораку – од раскошног врта са вештачким језером којим су пливали лабудови што су им се дивиле руске балерине; преко грандиозне балске дворане и сале за ручавање којима су се домаћини трудили да импресионирају госте.

Велика имиграција са краја 19. и у прве две декаде 20. века донела је у Аргентину 6 милиона досељеника углавном из Европе: Италијана, Шпанаца, Немаца, Јевреја, Пољака... У време слављене али и оспораване Евите Перон и њеног мужа Хуана (друга половина ’40. и почетак ’50.) у Аргентини су уточиште нашле и десетине хиљада некадашњих нациста, чији потомци и данас живе овде. Један од највећих злочинаца Другог светског рата Адолф Ајхман – 1960. године „спакован“ је од стране Мосада управо у Аргентини и тајно депортован у Израел где је осуђен на смрт и погубљен. Ајхман је остао једина особа којој је неки израелски суд досудио смртну казну и извршио је. Након погубљења, кремиран је, а његов пепео је просут у Средоземно море.

Вратимо се Еви Перон чији се лик и данас налази на многим јавним зградама у Буенос Аиресу (највећи на Министарству здравља) а њен гроб је и даље место ходочашћа како Аргентинаца, тако и бројних туриста од којих већина када прича о њој замишља поп-певачицу Мадону која ју је глумила у мјузиклу из 1996. Чувена је била њена брига о радницима, сиромашнима, старима, за децу без родитеља организовала је „Дечије градове“, водила је рачуна да иду на море и у планине. Са друге стране, владавину Еве и Хуана многи памте по репресији соц-релистичког типа, култу личности, шуровању са нацистима и Франковим режимом... Њена „Раинбоњ Тоур“ 1947. током које је посетила Италију, Француску и Шпанију оставила је Европу без даха пред „офанзивом шарма“ како би се то дипломатским речником данас рекло. Посебно су је весело дочекали у Франковој Шпанији.

Бизарна постхумна „турнеја“ Евите Перон

Поменуто „селебрити гробље“ – Ла Рецолета на улазу има распоред маузолеја по презименима и мање упућени путник би тешко пронашао последње почивалиште Евите – наиме, она је сахрањена у породичној гробници Дуарте, што је било њено девојачко презиме. Бизарна прича о Евитиној „посмртној епопеји“ почиње 1953. са балзамовањем и помпезном поворком у њену част улицама Буенос Аиреса; хиљадама цветова које су са балкона бацали станари зграда на њен ковчег. Постојао је план да Евитино балзамовано тело буде изложено попут Лењиновог у огромном маузолеју који је требало да буде већи и од Кипа слободе у Њујорку. Градњу Евитиног маузолеја две године касније прекинуо је војни удар који је срушио Хуана Перона који је побегао из земље поневши са собом балзамовано тело своје супруге. Евита је под именом Марíа Магги сахрањена у Милану у Италији док у домовини њихово име није смело наглас ни да се помене. Хуан Перон је 1971. ексхумирао њено балзамовано тело и пренео га у своју кућу у Шпанији, где га је држао у ковчегу на постољу у трпезарији (!?). Перон и његова трећа супруга Изабела 1973.враћају се на власт у Аргентини, он умире годину дана касније и Изабела постаје Председник Републике, прва жена шеф државе на Западној хемисфери. Председница Изабела Перон доноси одлуку да се Евитино тело врати у Аргентину и данас се њен гроб налази на поменутом Ла Рецолете гробљу у Буенос Аиресу.

Недалеко одатле – на Тргу независности (Плаза Индепенденциа) шепури се у пинк боју окречена Цаса Росада – Председничка палата са чијег балкона су се Евита и Перон обраћали хиљадама присталица. Данас на тргу више нема фанатичних „перониста“ али зато овде можемо свакодневно да видимо ветеране Фокландског рата из 1982. који траже своја права као и мајке „несталих“  политичких затвореника из времена војне хунте (1976 – 1983). Ожиљци из Фокландског рата видљиви су на сваком кораку. Двомесечни сукоб у лето 1982. када је Маргарет Тачер послала флоту да поврати Фолкандска (Малвинска, како их Аргентици зову) острва однео је животе 255 британских војника, 649 аргентинских и троје цивила. Реган је подржао Тачерову нарушивши „панамеричку солидарност“, Битанци су победили и повратили част „Империје у којој сунце никад не залази“, а аргентински пораз је врло брзо довео до пада војне хунте. Ветерани Фокландског рата који данас имају око 60 година и данас протестују у шаторима на Тргу независности и траже своја права.

На другом крају града је кварт Каминито, налик београдској Скадарлији у којој се на тераси сваког ресторана док уживате у фантастичној говедини и црвеном вину – плеше танго. „Склоните се из Каминита пре сумрака!“, прилично озбиљно је звучао рецепционер нашег хотела. Кварт који је преко дана „боемска четврт“, када падне ноћ постаје место у којем вас могу озбиљно озледити у намери да вам скину ланчић са врата или сат са руке.

У 21. веку поштеђена од ратова – Латинска Америка као да је проклета криминалом чија стопа у просеку никад није била виша од Рио Грандеа на граници са САД до Огњене земље на југу.

Пише: Роберт Чобан

(аутор је новинар и издавач)