Ласло Ђере – тихи херој

Фото: Ласло Ђере, фото: ТСС

Недеља која је за нама, АТП турнир у Рију и само једна реченица, избацили су на површину причу о Ласлу Ђереу (23) - тихом хероју у коју су припадници тениских кругова били упућени, али за коју јавност није знала.

Уласком у финале, на питања новинара колико му то значи рекао је:

"Тешко је бити без родитеља са 23 године, веома сам им захвалан на свему што су учинили за мене. Само желим да их учиним поноснима".

Дејвис куп репрезентативац Србије Ласло Ђере је у недељу ушао у прво АТП финале у каријери које је посветио рано преминулим родитељима, а онда и освојио први АТП турнир у каријери савладавши Канађанина Феликса Оже Алисима са 6:3, 7:5.

Трофеј посвећујем родитељима

Ласло Ђере, након што је у Рио де Жанеиру освојио прву АТП титулу, у емотивном говору изавио је да трофеј посвећује преминулим родитељима.

"Трофеј посвећујем њима. Мајка је преминула пре седам година, оца сам изгубио пре неколико месеци. Они су имали највећи утицај на мене, због њих сам овде. Надам се да ме гледају", рекао је Ђере покушавајући да задржи сузе.

Он је добио аплаузе и подршку публике, на чему се и захвалио.

"Захвалан сам млађој сестри која је код куће и велика ми је велика подршка. Хвала и мојој девојци која је била са мном у најтежим тренуцима", закључио је Ђере.

Ђере је трофеј добио од легендарног бразилског тенисера Густава Куертена.

Ђере спада у ред најталентованијих тенисера наше земље и једна је од главних карика будућности нашег белог спорта. Са пет година је добио свој први рекет и почео је са тренинзима. Када је већ у раним почецима показао свој раскошни таленат, више није било двоумљења где ће, и како, Ласлов даљи живот бити програмиран. Блистао је у време јуниорске каријере, а прави тениски бум направио је у финишу 2012. одигравши финале чувеног турнира за јуниоре Еди Хер, а одмах недељу дана касније тријумфовао је на Оранж Боулу - једном од најпрестижнијих јуниорских турнира у свету. У профи каријеру ушао је 2013. године када је освојио два турнируа из фјучер серије одиграних у Србији (Кикинда и Златибор). У 2014. Освојио је четири фјучерса (Бол, Приједор, Ниш, Сенегал). Са непуних 20 година, 2015. је зацртао да крене у офанзиву на профи сцени, а његова сјајна игра на челенџеру у Пристојеву (наградни фонд 150.000 долара) где је стигао до финала, показала је да је овај млади тенисер „зрео" за велика тениска дела, освојивши у овој сезони и фјучерс у Египту. Уследила је 2016. година у којој је прошао квалификације и играо главни турнир грен слем такмичења у Паризу, играо финале челенџера у Милану и Кортини, освојио фјучерс у Опатији и још хватао залет за пробој у топ 100, што је остварио у 2017. години која је била веома успешна за Ласла. Прву челенџер титулу освјаја 2107. у Перуђи где је тријумфовао у финалу против Шпанца Данијела Муњоза де ла Нава. У Будимпешти на АТП такмичењу, исте године, играо је полуфинале, на том путу савладавши Руса Медведева, земљака Троицког, Шпанца Вердаска. Уследило је и АТП четвртфинале у Истанбулу, финале јаких челенџера у Вићенци, Попраду, Сан Бенедету и Алматију. Добре игре и резултати скренуле су пажњу па је Ласло позван у Дејвис куп репрезентацију Србије. Дебитовао је у полуфиналном мечу Светске групе против Француске 2017. и то против Цонге.

У сезони 2018. стигао је до најбољег ранга 83. места на АТП листи. Играо је полуфинале АТП турнира у Истамбулу где је савладао Истомина, Сепија, Лоренција. Играо је финале челенџера у Риму (64.000 евра) и финале Простејова (127.000), освојио је челенџер у Милану (43.000), играо полуфинале АТП турнира у Гштаду (561.345).

Са 17 година година изгубио је мајку, пре четири месеца и оца, које је покосила сурова болест. Никада, ни када су животне ране отворене, а које никада не зацељују, јавност није могла чути тежину живота нашег тихог хероја.

Упркос свему достојанствено је наставио да вредно ради и пише на терену причу која ће учинити да његови творци буду поносни на њега. Остао је храбар, доследан, достојанствен, вредан, јединствен, ненаметљив, наставио је путем којим је кренуо заједно са родитељима, наставио је да се бори и направи дела о којима су заједно маштали.

У 2012. години када је изгубио мајку, играо је финале чувеног Еди Хера и освојио је престижни Оранж Боул, незванично првенство света за јуниоре и трофеј посветио преминулој мајци. А сада неколико месеци након губитка оца, скупио сву снагу и наставио тихо, херојски даље до нових великих дела.