Laslo Đere – tihi heroj

Foto: Laslo Đere, foto: TSS

Nedelja koja je za nama, ATP turnir u Riju i samo jedna rečenica, izbacili su na površinu priču o Laslu Đereu (23) - tihom heroju u koju su pripadnici teniskih krugova bili upućeni, ali za koju javnost nije znala.

Ulaskom u finale, na pitanja novinara koliko mu to znači rekao je:

"Teško je biti bez roditelja sa 23 godine, veoma sam im zahvalan na svemu što su učinili za mene. Samo želim da ih učinim ponosnima".

Dejvis kup reprezentativac Srbije Laslo Đere je u nedelju ušao u prvo ATP finale u karijeri koje je posvetio rano preminulim roditeljima, a onda i osvojio prvi ATP turnir u karijeri savladavši Kanađanina Feliksa Ože Alisima sa 6:3, 7:5.

Trofej posvećujem roditeljima

Laslo Đere, nakon što je u Rio de Žaneiru osvojio prvu ATP titulu, u emotivnom govoru izavio je da trofej posvećuje preminulim roditeljima.

"Trofej posvećujem njima. Majka je preminula pre sedam godina, oca sam izgubio pre nekoliko meseci. Oni su imali najveći uticaj na mene, zbog njih sam ovde. Nadam se da me gledaju", rekao je Đere pokušavajući da zadrži suze.

On je dobio aplauze i podršku publike, na čemu se i zahvalio.

"Zahvalan sam mlađoj sestri koja je kod kuće i velika mi je velika podrška. Hvala i mojoj devojci koja je bila sa mnom u najtežim trenucima", zaključio je Đere.

Đere je trofej dobio od legendarnog brazilskog tenisera Gustava Kuertena.

Đere spada u red najtalentovanijih tenisera naše zemlje i jedna je od glavnih karika budućnosti našeg belog sporta. Sa pet godina je dobio svoj prvi reket i počeo je sa treninzima. Kada je već u ranim počecima pokazao svoj raskošni talenat, više nije bilo dvoumljenja gde će, i kako, Laslov dalji život biti programiran. Blistao je u vreme juniorske karijere, a pravi teniski bum napravio je u finišu 2012. odigravši finale čuvenog turnira za juniore Edi Her, a odmah nedelju dana kasnije trijumfovao je na Oranž Boulu - jednom od najprestižnijih juniorskih turnira u svetu. U profi karijeru ušao je 2013. godine kada je osvojio dva turnirua iz fjučer serije odigranih u Srbiji (Kikinda i Zlatibor). U 2014. Osvojio je četiri fjučersa (Bol, Prijedor, Niš, Senegal). Sa nepunih 20 godina, 2015. je zacrtao da krene u ofanzivu na profi sceni, a njegova sjajna igra na čelendžeru u Pristojevu (nagradni fond 150.000 dolara) gde je stigao do finala, pokazala je da je ovaj mladi teniser „zreo" za velika teniska dela, osvojivši u ovoj sezoni i fjučers u Egiptu. Usledila je 2016. godina u kojoj je prošao kvalifikacije i igrao glavni turnir gren slem takmičenja u Parizu, igrao finale čelendžera u Milanu i Kortini, osvojio fjučers u Opatiji i još hvatao zalet za proboj u top 100, što je ostvario u 2017. godini koja je bila veoma uspešna za Lasla. Prvu čelendžer titulu osvjaja 2107. u Peruđi gde je trijumfovao u finalu protiv Španca Danijela Munjoza de la Nava. U Budimpešti na ATP takmičenju, iste godine, igrao je polufinale, na tom putu savladavši Rusa Medvedeva, zemljaka Troickog, Španca Verdaska. Usledilo je i ATP četvrtfinale u Istanbulu, finale jakih čelendžera u Vićenci, Popradu, San Benedetu i Almatiju. Dobre igre i rezultati skrenule su pažnju pa je Laslo pozvan u Dejvis kup reprezentaciju Srbije. Debitovao je u polufinalnom meču Svetske grupe protiv Francuske 2017. i to protiv Conge.

U sezoni 2018. stigao je do najboljeg ranga 83. mesta na ATP listi. Igrao je polufinale ATP turnira u Istambulu gde je savladao Istomina, Sepija, Lorencija. Igrao je finale čelendžera u Rimu (64.000 evra) i finale Prostejova (127.000), osvojio je čelendžer u Milanu (43.000), igrao polufinale ATP turnira u Gštadu (561.345).

Sa 17 godina godina izgubio je majku, pre četiri meseca i oca, koje je pokosila surova bolest. Nikada, ni kada su životne rane otvorene, a koje nikada ne zaceljuju, javnost nije mogla čuti težinu života našeg tihog heroja.

Uprkos svemu dostojanstveno je nastavio da vredno radi i piše na terenu priču koja će učiniti da njegovi tvorci budu ponosni na njega. Ostao je hrabar, dosledan, dostojanstven, vredan, jedinstven, nenametljiv, nastavio je putem kojim je krenuo zajedno sa roditeljima, nastavio je da se bori i napravi dela o kojima su zajedno maštali.

U 2012. godini kada je izgubio majku, igrao je finale čuvenog Edi Hera i osvojio je prestižni Oranž Boul, nezvanično prvenstvo sveta za juniore i trofej posvetio preminuloj majci. A sada nekoliko meseci nakon gubitka oca, skupio svu snagu i nastavio tiho, herojski dalje do novih velikih dela.