Велемајстор Драган Шолак: Страст за шахом не пролази

Овај меч, одигран у сусрет стогодишњици постојања најстаријег српског шаховског колектива – Новосадског шаховског клуба, био је идеална прилика да после доста времена сретнемо велемајстора Шолака и поразговарамо с њим о његовим шаховским почецима, досадашњој каријери и плановима за будућност.

Већ пет година живите и радите у Турској и наступате за њихову репрезентацију. Можете ли нам описати какво је стање шаха у Турској и да ли је нова федерација испунила ваша очекивања?

- У Турској је сада слично стање као што је било код нас када сам се родио, ту негде 80-их година прошлог века. Јако су повољне прилике, сваког викенда има по неколико турнира, а поготово је за децу добра ситуација. Њихова шаховска федерација ради доста добро, а финансијска ситуација је повољна и имају довољно велики buyеt да подржавају те турнире. Такође, родитељи имају могућности да шаљу децу на турнире. У поређењу с нашим просторима, разлика је у томе што су 95 одсто или више учесника на њиховим турнирима деца до 19 година. Код нас има и деце, али већином су то људи у зрелом добу. То се најбоље може видети када се игра Шампионат Турске по старосним групама, који је огромна манифестација, с неколико хиљада учесника.

Постоје ли неки недостатци?

- Оно што је недостатак турског шаха јесте традиција која је код нас присутна деценијама. У Србији је много већи проценат људи који разумеју шаховску игру доста добро, а ретко или чак уопште не играју на турнирима. У Турској родитељи углавном не знају ништа о шаху, не знају ни како иду фигуре, али шаљу децу у шаховске школе или код тренера и воде их на турнире. То ће се и код њих вероватно развити временом, можда за 10 или 20 година, ако се настави овим темпом, али не може преко ноћи. То је та шаховска традиција која је у Србији дубоко укорењена, а код њих готово уопште није развијена. Многи чак не знају ни како се правилно изговара реч шах на турском – “сатранч”, а често изговарају погрешно сантранч. Међутим, Шаховска федерација Турске је урадила један јако добар посао протекле деценије у погледу развоја шаха и мислим да је сада чак и превазишао фудбал по броју регистрованих играча с лиценцом у Турској и да је сад званично број један.

Када се појавио интернет, одлазио је Шолак код родитеља који су радили у банци и тамо на рачунару успевао да се повежем на интернет и играо партије на Интернет шаховском клубу.

- То ми је било страшно занимљиво и ту се показала моја страст за шахом. Имао сам рејтинг тада око 2300 и толика ми је негде била и снага и тако сам почео да играм с различитим противницима. Нисам баш одмах могао да играм са оним најјачима, пошто су они играли са себи равнима, који су им били ближи по рејтингу. Али, на моју велику срећу, био је један изузетак – велемајстор Игор Миладиновић. Он је био тада најбољи српски играч на том Интернет шаховском клубу и играо је с великим светским асовима – Свидлером, Морозевичем, Шортом и другима. Сећам се да сам гледао његове мечеве са Морозевичем. Знали су да одиграју по 50 партија, а Игор га је често побеђивао великом разликом, рецимо 30:20. А онда би Игор кренуо да игра са мном. Мислим да су ми ти мечеви доста помогли и да сам ту доста научио, јер нико други од бољих играча није хтео да игра са мном, а Игора његов висок рејтинг није превише занимао да би га чувао. Одиграли смо можда десетак дугачких мечева и тада сам почео да схватам неке ствари које је он радио. Схватио сам да Игор у сваком моменту, баш у сваком потезу, покушава да стави противника под притисак. И онда сам почео и ја то исто да радим. И то је давало резултате. Врло брзо се променила моја игра и ја сам почео да напредујем и кроз неко време дошао до тих већих рејтинга и онда сам играо са јаким играчима и то ми је омогућило константан напредак. У Новом Саду су у то време биле врло ограничене могућности да дођеш до јаких противника, а на интернету, баш у моменту када је мени то требало, та ствар се појавила и ја сам могао да играм са искусним играчима и то ми је много помогло. Наравно, то нису биле дугачке партије, већ углавном на три и на пет минута, али и даље су биле врло значајне за мој шаховски развој.

Каква је ситуација за професионалне играче?

- Када је у питању моја игра за турску репрезентацију, морам рећи да су се они доста добро показали. Било је у почетку неких пропуста, управо због недостатка те шаховске традиције, али ствари су се временом значајно поправиле. Труде се да помогну и заиста и помажу искусним играчима, али фокус им је усмерен на децу, што је и правилно. И даље 95 одсто енергије троше на то да привуку што више деце да играју шах и да организују турнире за њих, којих има веома често у свим крајевима Турске. Ситуација је добра и за професионалне играче – имамо прилике, организују се кампови са тренерима, шаљу нас на турнире, купују компјутере, књиге и шаховску опрему, труде се да помогну кад год могу.

У међувремену сте развили и веома успешну шаховску школу. Колико имате ученика и како радите са њима? Да ли заједно путујете на турнире?

- Имам 10 до 15 ученика с којима радим баш редовно, два до три пута недељно, али имам још тридесетак ученика с којима повремено организујем тренинге. Поред тога, имам 50 до 60 ученика с којима не радим лично, већ више други тренери, али сам ту задужен за организацију и понекад се састанем с њима. Дакле, могу рећи да их има стотинак. Помажу ми у томе доста и наши играчи и тренери из Србије, с којима се договарам око тренинг партија и заједничког рада. На турнире не путујемо заједно тако често, јер сада имам две девојчице, Лару (10) и Лену (4), и желим с њима да проводим више времена. Док сам ишао на турнире, то је било доста тешко јер сам практично пола године био одсутан. Некада би оне могле да крену са мном, али ретко. То је разлог зашто сам, након што се Лена родила, полако почео да узимам ученике и да се више фокусирам на то, да бих више био са породицом. Сада смо искористили прилику да на месец дана дођемо у Србију и одиграмо три турнира и то искуство је било јако добро. Деци се то свидело, јер обично када дођу у Србију зараде доста рејтинг поена и имају прилику да играју са много више јаких противника. У Турској је то доста тешко, јер интермајстори и велемајстори врло ретко играју на домаћим турнирима баш због тога што не воле да играју са децом, јер та деца раде и тренирају, имају ниске рејтинге, а прилично су опасна и због тога се искусни играчи труде да то избегну да не би губили рејтинг. Мислим да тај проблем са рејтингом доста одмаже развоју шаха у Турској, али на жалост је тако. ФИДЕ је тога свесна. У земљама у којима има јако велики број нових играча који улазе на рејтинг листу, где има јако много деце, тај рејтинг систем не функционише баш како би требало. ФИДЕ се труди то да поправи, али за сада мислим да нису баш сасвим успели. У Турској се направила таква ситуација да деца која имају рејтинг 1700 или 1800 у Србији могу лако да направе рејтинг око 2000. Наравно, после када опет одиграју у Турској неке партије, тамо врло често изгубе те рејтинг поене зарађене у Србији, али све у свему то је искуство добијања и губљења.

Како сте дошли на идеју да организујете меч са новосадским шахистима? Да ли планирате да ови сусрети постану традиција?

- Сматрам да је за децу је најважније да имају одговарајуће противнике, који не треба да буду ни превише јаки ни превише слаби. Ако је противник превише јак, мотивација не буде на врхунцу, јер деца су доста добра у схватању онога каква је права ситуација на табли и кад схвате да немају шансе онда им мотивација углавном попусти, у највећем броју случајева. Зато је најбоље наћи противника који има рејтинг нешто већи од нас, рецимо 100 до 200 поена, и онда та мотивација буде на максимуму – јасно нам је да партију можемо добити уколико добро одиграмо, али противник је много бољи и можемо и нешто да научимо из те партије. Зато сам се и одлучио, у сарадњи са новосадским шахистима, да направимо овакав турнир. Већ смо два пута раније правили сличан турнир овде у Новом Саду и за децу је то било врло корисно, јер су имали прилику много да науче од искусних новосадских мајстора. Сећам се колико је било тешко победити их када сам и сам играо са њима, и зато ми је драго кад видим да се моја деца успешно боре са њима и пружају достојан отпор. Надам се да ћемо успети поново да организујемо овакве турнире, мада није лако све то уклопити, много људи је укључено у све то и такав догађај захтева да сви они уложе своје драгоцено време кога је мало, али свакако да ћемо дати све од себе да поновимо ово дивно искуство – рекао је Шолак.

(Наставак интервјуа у следећем броју)

И. Узелац