ИНТЕРВЈУ Жељко Медар, мајстор ФИДЕ: Шах је средство,а не циљ

Човек, који је свесно жртвовао своју играчку каријеру зарад учења деце техници, чарима и вредностима древне игре, планира у блиској будућности више да се посвети игрању шаха и личном рејтингу, али никако науштрб рада са млађаријом. На последња два одиграна јака турнира освојио је прво и друго место, што јасно показује велики играчки потенцијал. То је и био повод за разговор о личним плановима протканим шаховском сценом највећег војвођанског града, као и северне српске покрајине.

– Желим најпре да сачувам, потом и да повећам лични рејтинг. Сада сам на 2039 поена, а сматрам да могу да дођем до, рецимо, 2250–2300. Мислим да ми је то реална мера. Када сам организатор и(ли) домаћин турнира, дочекујем госте, кувам кафу, плаћам судије и бавим се са много споредних ствари, јер сам тако навикао. Ипак, такав начин функционисања је узео данак рејтингу, али покушаћу у наредном периоду да га повећам – почиње Медар своју причу.

Препознатљиви сте, пре свега, по раду са децом. Како је све почело?

– У једном периоду детињства, прилично тешком за мене, зарекао сам се да ћу увек бити добар према деци. Моја љубав према шаху и време које сам му посветио од ране младости условили су да сам три пута био омладински првак Новог Сада и то је у великој мери одредило мој животни пут. Касније, моји пријатељи Красоје Нотарош и Дејан Живанац су ме препоручили госпођи која је тражила шаховског тренера за своје дете. Изгледа да су приметили моју педагошку црту... Временом, имао сам све више часова и у једном тренутку увидео сам да не могу све да постигнем, па сам одлучио да оснујем Дечји шаховски клуб „Капабланка 1992“. Ове године навршава се 34 године од како радим са најмлађима.

Шта је, према вашем мишљењу, најважнији аспект рада са децом?

– Педагошки приступ, апсолутно. Шах је у другом плану, а децу учим да је он средство, а не циљ за постизање успеха у животу. Битно је да се деца осећају важнима, да са задовољством долазе на часове, да их једва чекају... У младости нисам имао тренера, па сам, полазећи од личног примера, увидео шта ми је недостајало. Тако сам формирао приступ и начин рада са децом. Недавно, једна девојчица по имену Сара, моја ученица, по доласку на час рекла је: „Ужелела сам те се до свемира!“ То је најлепша награда и доказ да и клуб и ја радимо праве ствари.

Као и сваки спортиста и Жељко Медар има своје шаховске узоре.

– То су, пре свих, Светозар Глигорић, Борис Спаски, Хозе Раул Капабланка и Левон Ароњан. Имао сам ту срећу да неке и лично упознам и сарађујем са њима – каже Медар.

Какве је последица оставила пандемија корона вируса на рад са децом?

– Поприличне. У „Капабланки“ имам четири првака Војводине за 2020. годину: Константин Мандраш у категорији до осам година, Емилија Вугдалић и Лука Гилица до 10, као и Теодора Јауковић до 12 година, али ове сезоне надметања готово да нема. Но, таква је ситуација. Ипак, верујем да ћемо у „Капабланки“ и поред тога одржати шампионску нит. Подсећам да имамо једног Лава Пајчина, четвороструког првака Војводине, па Јелену Тривуновић, која је својевремено седам пута била најбоља у покрајини у свом узрасту. Уз остале прваке и трофеје, мислим да је немогуће да такав број неко надмаши.

Познати сте и као писац шаховске (и не само шаховске) литературе. Има ли каквих новина на том плану?

– Завршавам допуњено, ћирилично издање књиге „Научите шах уз своје дете“, али пишем и роман, збирку приповедака посвећену мојим ученицима, а такође припремам и збирку поезије. Шах ми је највећа љубав, али волим и књижевност, историју, филозофију, психологију, а неколико година бавио сам се и новинарством...

Да ли због такве свестраности шах може да трпи?

– Не. Све то дође на своје, то је једна од мојих девиза. Са друге стране, да поново бирам свој животни пут, једино не бих посвећивао време лошим људима, све остало не бих мењао – закључио је Медар.

Душан Кнежић