INTERVJU Željko Medar, majstor FIDE: Šah je sredstvo,a ne cilj

Čovek, koji je svesno žrtvovao svoju igračku karijeru zarad učenja dece tehnici, čarima i vrednostima drevne igre, planira u bliskoj budućnosti više da se posveti igranju šaha i ličnom rejtingu, ali nikako nauštrb rada sa mlađarijom. Na poslednja dva odigrana jaka turnira osvojio je prvo i drugo mesto, što jasno pokazuje veliki igrački potencijal. To je i bio povod za razgovor o ličnim planovima protkanim šahovskom scenom najvećeg vojvođanskog grada, kao i severne srpske pokrajine.

– Želim najpre da sačuvam, potom i da povećam lični rejting. Sada sam na 2039 poena, a smatram da mogu da dođem do, recimo, 2250–2300. Mislim da mi je to realna mera. Kada sam organizator i(li) domaćin turnira, dočekujem goste, kuvam kafu, plaćam sudije i bavim se sa mnogo sporednih stvari, jer sam tako navikao. Ipak, takav način funkcionisanja je uzeo danak rejtingu, ali pokušaću u narednom periodu da ga povećam – počinje Medar svoju priču.

Prepoznatljivi ste, pre svega, po radu sa decom. Kako je sve počelo?

– U jednom periodu detinjstva, prilično teškom za mene, zarekao sam se da ću uvek biti dobar prema deci. Moja ljubav prema šahu i vreme koje sam mu posvetio od rane mladosti uslovili su da sam tri puta bio omladinski prvak Novog Sada i to je u velikoj meri odredilo moj životni put. Kasnije, moji prijatelji Krasoje Notaroš i Dejan Živanac su me preporučili gospođi koja je tražila šahovskog trenera za svoje dete. Izgleda da su primetili moju pedagošku crtu... Vremenom, imao sam sve više časova i u jednom trenutku uvideo sam da ne mogu sve da postignem, pa sam odlučio da osnujem Dečji šahovski klub „Kapablanka 1992“. Ove godine navršava se 34 godine od kako radim sa najmlađima.

Šta je, prema vašem mišljenju, najvažniji aspekt rada sa decom?

– Pedagoški pristup, apsolutno. Šah je u drugom planu, a decu učim da je on sredstvo, a ne cilj za postizanje uspeha u životu. Bitno je da se deca osećaju važnima, da sa zadovoljstvom dolaze na časove, da ih jedva čekaju... U mladosti nisam imao trenera, pa sam, polazeći od ličnog primera, uvideo šta mi je nedostajalo. Tako sam formirao pristup i način rada sa decom. Nedavno, jedna devojčica po imenu Sara, moja učenica, po dolasku na čas rekla je: „Uželela sam te se do svemira!“ To je najlepša nagrada i dokaz da i klub i ja radimo prave stvari.

Kao i svaki sportista i Željko Medar ima svoje šahovske uzore.

– To su, pre svih, Svetozar Gligorić, Boris Spaski, Hoze Raul Kapablanka i Levon Aronjan. Imao sam tu sreću da neke i lično upoznam i sarađujem sa njima – kaže Medar.

Kakve je posledica ostavila pandemija korona virusa na rad sa decom?

– Poprilične. U „Kapablanki“ imam četiri prvaka Vojvodine za 2020. godinu: Konstantin Mandraš u kategoriji do osam godina, Emilija Vugdalić i Luka Gilica do 10, kao i Teodora Jauković do 12 godina, ali ove sezone nadmetanja gotovo da nema. No, takva je situacija. Ipak, verujem da ćemo u „Kapablanki“ i pored toga održati šampionsku nit. Podsećam da imamo jednog Lava Pajčina, četvorostrukog prvaka Vojvodine, pa Jelenu Trivunović, koja je svojevremeno sedam puta bila najbolja u pokrajini u svom uzrastu. Uz ostale prvake i trofeje, mislim da je nemoguće da takav broj neko nadmaši.

Poznati ste i kao pisac šahovske (i ne samo šahovske) literature. Ima li kakvih novina na tom planu?

– Završavam dopunjeno, ćirilično izdanje knjige „Naučite šah uz svoje dete“, ali pišem i roman, zbirku pripovedaka posvećenu mojim učenicima, a takođe pripremam i zbirku poezije. Šah mi je najveća ljubav, ali volim i književnost, istoriju, filozofiju, psihologiju, a nekoliko godina bavio sam se i novinarstvom...

Da li zbog takve svestranosti šah može da trpi?

– Ne. Sve to dođe na svoje, to je jedna od mojih deviza. Sa druge strane, da ponovo biram svoj životni put, jedino ne bih posvećivao vreme lošim ljudima, sve ostalo ne bih menjao – zaključio je Medar.

Dušan Knežić