Штербик завршио каријеру: Уморио сам се од путовања, селидби... 

Одлуку да ове године завршим каријеру донео сам још раније, пандемија ју је само убрзала, објашањава један од најбољих голмана икада.

Како додаје, у његовим годинама нови почетак је тежак, требало био му више од месец дана да поново дође у форму.

Знате, ја сам као дизелка, тешко крећем, треба ми времена да достигнем радну температуру. Нисам спреман за нови почетак, једноставно заситио сам се рукомета. Супруга Моника ме наговра да наставим каријеру, да издржим до краја године како би опроштај био лепши.Све је то лепо али нема више воље за нови почетак. Штербик још није одлучио шта ће да ради у наредном периоду, с тим што је сигуран да остаје у рукомету.

Каријера Арпад Штербик је рођен 22. новембра 1979. године у Сенти, висок је тачно два метра и тежак преко 110 килограма. Каријеру је почео  у Потису из Аде,а од 1999 – до 2001. године бранио је за Југиовић из Каћа. Потом  је наступао за Веспрем (2001-2004), па Сиудад Реал (204 -2011), Атлетико Мадрид (2011 -2012), Барселону (2012-2014), Вардар (2014 – 2018) и поново Веспрем (2018).Био је репрезентативац Југославије и Шпаније.

Пре коронавируса договорио сам се са челницима Веспрема да останем у клубу да и даље да тренирам и да ако треба ускочим међу статива ако се Цупара и Коралес случајно повреде и да полако преузмем улогу тренера голмана. Та идеја ми се свиђала, међутим, сада нисам сигуран како ће то изгледати, питање је ко ће остати у клубу. За сада немам амбиција да постанем први или главни тренер, доста ми је путовања, селидби и стресова, желим мирнији живот. Волим вино и рад у винограду зато сам и купио мање имање близу Балатона. Отац у Ади има виноград, ту сам и научио како се прави вино, вели Штербик.   

Арпад Штербик је рођен у Сенти, али га све везује за Аду, где му живе родитељи.

Проходао сам на рукометном терену. Отац Лајош био је сајан рукометаш, играо је на позицији левог бека,рекли су ми његово саиграчи да је био срце екипе Потисја. Играо је  неколико пута за Б репрезентацију Југославије, могао је да напарви велику каријеру, али није желео да напушта Аду. Пдразумева се да сам и ја почео да тренирам рукомет, играо сам пивота, био сам јачи и корпулетнији од остале деце. Нисам био лош, тренирао сам са старијим дечацима, међутим, како нисмо имали голмана  на неколико тренинга морао сам на гол. Лопте су се некако погађале и све боље сам се сналазио на голу, па сам остао међу стативама.

Добре одбране на голу Потисја привукле су пажњу рукометних стручњака и врло брзо Арпад се нашао на голу Југовића из Каћа.

Биле су то дивне године, у тадашњој Југославији се играо сјајан рукомет. Много тога сам научио од Шандора Ходика, а потом и од Перића, који ми је касније био и тренер. Југовић је имао сјану екипу, успели смо да освојимо и Челенџ куп. Свакако да ми је један од најдражих успеха освајање бронзане медаље на Светском првенству у Египту у дресу југословенске репрезентације 1999. године  када сам са само 19 година добио шансу да у четвртфинлу браним против Немачке. Имали смо одличну репрезентацију, изванредне рукометаше, а онда је дошло до распада, нисам пронашао заједнички језик са селектором и решио сам да одем. Штербик се из Југовића преселио у мађарски Веспрем, а потом га је пут одвео у Шпанију. 

У ризници Арпада Штербика је мношто трофеја, титулу светског првака освојио је 2013. године са репрезентацијиом Шпаније,а још три пута се окитио бронзаном медаљом са планетарних првенстава (1999, 2001. и 2011.), а са европских првенства има златну  и сребрну медаљу. Чак четири пута је освајало Лигу шампиона (2006, 2007, 2007. и 2009.), једном Челенџ куп (2001, Југовић),а 2005 проглашен је за најбокљег рукометаша света.

За репрезнтацију Југославије одиграо је 120, а за Шпанију 75 утакмица.

У Шпанији сам сазрео као голман. Заиста сам брани сјајно, са Сиудад Реалом сам освојио три титуле клупског првака Европе. Никада то нећу заборавити, заиста сам се  осећао сјано на Пиринејском острву,а и менаталитет Шпанаца ми је одговорао. После неколико наговора пристао сам да обучем дрес шпанске репрезентације са којом сам освојио светску титулу 2013. године, а пре две године и европску круну. Имао сам заиста сјајну каријеру, јединствену, време је да се више посветим породици.                

Интересантно да је Арпад  још 2014. године желео да заврши каријеру, али је стигла фантастична понуда из Скопља, па се корпулентни голман преселио у Македонију.

Нисам зажалио што сам потипсао за Вардар, у Скопљу сам проживео четири дивне године, стекао много пријатеља, освојио титулу клупског шампиона Европе, а и финасијски сам јако добро прошао. Штербик је становник Будимпеште, као и сви остали житељи овог лепог града у карантину је.

Први пут имам времена да будем више времена са породицом, супругом Моником и са близанцима  Лауром и Ноелом. Имау 10 година и  тренирају рукомет. Међутим , нису исти типови, Лаура је борбена, спремна да се ухвати у коштац и са саријим девојчицама, док је Ноел суптилнији, игра бека, висок је и јак и има сјајну руку. Кажу да је верлики таленат, али ме брине то што тренира и кошарку, да не побегне из мог спорта, у шали каже легендарни голман и нада се да ће ускоро пандемија бити прошлост. 

Припремио: Г. Ковач