РУКОМЕТАШИЦА АНДРЕА ЛЕКИЋ ЗА „ДНЕВНИК“: Национални дрес највећи понос, надам се да ће Србија изненадити многе на СП

Иза­бра­ни­це Уро­ша Бре­га­ра ће се у гру­пи Е по­ред до­ма­ћи­на Дан­ске са­ста­ти са Ру­му­ни­јом 3. де­цем­бра и Чи­ле­ом два да­на ка­сни­је.

Пред пр­ву утак­ми­цу срп­ских ру­ко­ме­та­ши­ца на свет­ској смо­три за „Днев­ник" је го­во­ри­ла Ан­дреа Ле­кић ко­ја је већ са­да ле­ген­да, не са­мо срп­ског, не­го свет­ског ру­ко­ме­та иако је и да­ље ак­тив­на игра­чи­ца. Ле­кић је би­ла ва­жан део еки­пе ко­ја је 2013. го­ди­не осво­ји­ла сре­бро на Свет­ском пр­вен­ству у Ср­би­ји, по­сле че­га је по­не­ла и ла­ска­ву ти­ту­лу нај­бо­ље игра­чи­це све­та. У на­ци­о­нал­ном дре­су игра­ла од 2006. до 2021. го­ди­не.

Тре­нут­но са мно­го успе­ха пред­ста­вља ма­ђар­ски Фе­рен­цва­рош, а сти­гла је и до ма­гич­не број­ке од 1.000 го­ло­ва у Ли­ги шам­пи­о­на.

– Нај­леп­ша успо­ме­на је сва­ка­ко осва­ја­ње сре­бра пред на­шим на­ви­ја­чи­ма. То је не­што што ће за­у­век оста­ти у мом се­ћа­њу. Чи­ни ми се да сва­ки се­кунд тог пр­вен­ства мо­гу да ево­ци­рам и та се­ћа­ња ми увек из­но­ва из­ма­ме осмех на ли­це. Има­ле смо сја­јан ко­лек­тив, еки­па ко­ја је ди­са­ла као је­дан и жи­ве­ла за оства­ре­ње сна о осва­ја­ње ме­да­ље за на­шу зе­мљу. Број­ни ре­кор­ди, ко­је смо та­да по­ста­вља­ли, што се ти­че гле­да­но­сти до­вољ­но го­во­ре ко­ли­ко је ру­ко­мет та­да у Ср­би­ји до­жи­вља­вао нај­леп­ше да­не, а мо­же­мо ре­ћи и вр­ху­нац по­пу­лар­но­сти – по­че­ла је за наш лист при­чу Ле­ки­ће­ва.

Иако је у по­зним играч­ким го­ди­на­ма, Ан­дреа Ле­кић има јед­ну од нај­бо­љих се­зо­на у ка­ри­је­ри. Ан­дреа је ве­де­та Фе­рен­цва­ро­ша за ко­ји на­сту­па још јед­на не­ка­да­шња ре­пре­зен­та­тив­ка Ср­би­је Дра­га­на Цви­јић. По­ред то­га што је ушла у ода­бра­но дру­штво по­сти­гав­ши 1.000 по­го­да­ка у Ли­ги шам­пи­о­на, тре­нут­но је и нај­бо­љи стре­лац елит­ног так­ми­че­ња у ко­јем игра уза­стоп­но 17 го­ди­на.

Ка­да је реч о еки­пи Ср­би­је и шан­са­ма на пред­сто­је­ћем так­ми­че­њу Ле­кић је ис­та­кла да је по­треб­но вре­ме да мла­де игра­чи­це стек­ну ис­ку­ство и до­ђу на по­тре­бан ни­во.

– Се­лек­ци­ја је под­мла­ђе­на, до­ста но­вих ли­ца и ве­ру­јем да је пр­ви циљ ре­пре­зен­та­ци­је да про­ђе гру­пу. Ре­пре­зен­та­ци­је као што су Дан­ска и Ру­му­ни­ја је­су тре­нут­но ква­ли­тет­ни­је од на­ше, та­ко да осва­ја­њем бо­до­ва про­тив Чи­леа оче­ку­јем ис­пу­ње­ње тог ци­ља и про­ла­ска у дру­гу рун­ду, а на­кон то­га мо­же да сва­шта да се де­си. Тре­ба ићи утак­ми­цу по утак­ми­цу без при­ти­ска – са­ве­ту­је сјај­на ру­ко­ме­та­ши­ца. 

Ово ће би­ти 26. Свет­ско пр­вен­ство за да­ме. Ти­ту­лу бра­ни је­дан од до­ма­ћи­на селекци­ја Нор­ве­шке. Ан­дреа Ле­кић ис­та­кла је да се фа­во­ри­ти већ не­ко­ли­ко се­зо­на не ме­ња­ју.

– Има не­ко­ли­ко ре­пре­зен­та­ци­ја ко­је ула­зе у круг фа­во­ри­та за осва­ја­ње свет­ског зла­та, а то су Дан­ска, Нор­ве­шка, Фран­цу­ска, Швед­ска. Од њих се оче­ку­је нај­ви­ше. Ипак, то не зна­чи да не­ка дру­га се­лек­ци­ја не мо­же да из­не­на­ди. На­дам се да ће Ср­би­ја из­нен­ади­ти мно­ге и да­ле­ко до­гу­ра­ти.

У тим­ским спор­то­ви­ма ва­жно је да сва­ки члан ти­ма има од­ре­ђе­ну уло­гу ко­јом до­при­но­си ко­лек­ти­ву. Ипак, ја­сно је да не­ко мо­же да по­ну­ди ви­ше од не­ког дру­гог што га свр­ста­ва у ред ли­де­ра еки­пе и осо­бе код ко­је ће за­вр­ши­ти лоп­та ка­да се меч од­лу­чу­је. Ан­дреа је у на­ци­о­нал­ном ти­му би­ла јед­на од тих игра­чи­ца, а ка­да је реч о ли­дер­ству све­сна је да мла­да еки­па тек тре­ба да до­би­је во­ђу у ме­че­ви­ма ко­ји до­ла­зе.

– Ли­дер тек тре­ба да се на­мет­не у го­ди­на­ма ко­је до­ла­зе. Не бих по­себ­но ис­ти­ца­ла ни­јед­ну де­вој­ку као ли­де­ра ре­пре­зен­та­ци­је. По­же­ле­ла бих да бу­ду је­дин­стве­не, да игра­ју као еки­па и да тим бу­де тај ко­ји ће функ­ци­о­ни­са­ти са­вр­ше­но. Ли­дер ће се сам на­мет­ну­ти из утак­ми­це у утак­ми­цу. Има­мо не­ко­ли­ко ис­ку­сни­јих де­во­ја­ка као што су Ма­ри­ја Чо­лић, Са­ња Ра­до­са­вље­вић и Ан­ђе­ла Ја­њу­ше­вић, али ви­ше бих во­ле­ла да на­сту­пе као тим и да на­ма сви­ма бу­де те­шко да иза­бе­ре­мо во­ђу, у сми­слу ко­ли­ко оне пред­ста­вља­ју јед­ну фе­но­ме­нал­ну це­ли­ну – ре­кла је 36-го­ди­шња Бе­о­гра­ђан­ка.

Вук Гво­зде­но­вић