(НЕ) ЗАБОРАВЉЕНИ: МОМИР РНИЋ, РУКОМЕТАШ МЕЂУ ИСТИНСКИМ ГРОМАДАМА СРПСКОГ СПОРТА (2) Договор из Београда преточен у два велика злата
Великан југословенског и српског спорта, Момир Рнић, људина из маленог Сечња, оставио је неизбрисив траг у историји нашег, европског и светског рукомета.
Освојио је олимпијско и светско злато, био још други на планети и трећи на ОИ, капитен државне репрезентације и члан селекције света, као и најбољи дефанзивац на планети.
У првом делу наше приче, прошле недеље, причао је о својим почецима у спорту, љубави према фудбалу и првим успесима у рукометној репрезентацији, међу којима види и пето место на Олимпијским играма у Москви, 1980. године. Међутим, тако није мислила и наша јавност.
- По повратку у Београд, осећали смо се као да смо нешто украли – евоцира успомене наш саговорник. – Нико није обраћао на аеродрому у Београду пажњу на нас, скупили смо се у једном буџаку, не схватајући да је, како то код нас уме да буде, пето место малтене неуспех. Као да је јуче било, пао је договор између нас да, од тог тренутка, па убудуће, односно док смо на окупу, могу с тререна да нас изнесу без ноге или руке, али без медаље се више кућама нећемо вратити. Већ 1982. на СП у Дортмунду, после два продужетка са СССР-ом и пораза од једног гола, освојили смо сребро. Следило је лагано злато у Лос Аншелесу, па титула светског првака 1986. у Швајцарској, где сам био и капитен, па бронза на ОИ у Сеулу, поново због система такмичења.
О томе каква је то екипа била, постоје бројне приче, а Момир, као најпозванији, овако је доживљавао:
- У њој није било слабог места, али знате шта то значи? Требало је све то укомпоновати и све сујете оставити иза себе. Сви смо, по играчком квалитету, мислили да треба увек да играмо, а на терену је било места за шест играча и голмана. Дешавало се да је Миле Исаковић, који је био врхунско крило, игра пола-пола са Здравком Зовком из Загреба, али се нико није љутио. Апсолутно смо личне инетерсе подредили колективу и то нас је красило. Јер, ако немате врхунску хемију унутар екипе, заборавите на вредне резултате. Познато је да неки играчи Металопластике нису говорили међу собом, али, када се нађу у контри, прво су бацали лопту оном с којим нису причали, а био је у гол прилици.
Пример за ову тврдњу може да се пронађе и у ривалству Веселина Вуковића и Момира Рнића, који су били непревазиђени пар пивота у државном тиму.
- Нас двојица пет година били смо нераздвојни цимери, па се данас зезамо да смо више времена провели заједно, него што смо били с нашим породицама. Никада нисмо имали проблема, јер сам ја више играо у одбрани, за чега сам, 1985. године у Данској, када сам био члан тима света, изабран за најбољег дефазивца планете. Касније сам, у појединим моментима, играо и више од Вука у нападу. Недавно, на скупу најзначајнијих спортсита Југославије у Улцињу, бројни наши великани сложили су се мишљењем да у једном спорту никада нису постојала таква два играча, као Вуковић и ја, јер смо били сличне грађе, снаге, знања и квалитета, а да никада није постојала међу нама ни једна ружна реч.
Сви најбољи на свету у Нидервирзбаху
Немачки клуб Нидервирзбах за који је Рнић наступао, био је познат по томе да је, уз рукомет, био права мека и за стонотенисере.
- Дошао сам у клуб када је он био у трећој лиги и увео га у друштво најбољих – са задовољством се присетио Момир. – Сви најбољи играчи света играли су тада у мом клубу. Поред рукомета, најбољи играчи планете наступали су и у стонотениском клубу, па сам пријатељ постао са тадашњим асовима и светским шампионима, попут Валднера, Ксие Саикеа, Апелгрина...
У Швајцарској, 1986. године, исти тим освојио је и титулу првака света.
- У Лос Анђелесу селектор нам је био Бранислав Покрајац, а помоћник му је био Зоран Тута Живковић. После је Живковић био на челу државног тима, а асистирао му је Абаз Арсланагић, који је репрезентацију водио на ОИ у Сеулу. Што се Покрајца тиче, сада да ме одведете у халу Тиволи у Љубљани, ако нешто посебно није тамо мењано, знао бих сваку степеницу, јер смо легали и устајали с њима у главама. Не верујем да и данас постоји човек који екипу тако може физички да припреми, као што је то он могао. Елем, пред СП 1986. године, 45 дана припремали смо се у Зрењанину, с Тутом на челу. Рад није ни близу оног с Покрајцем, али је Живковић био сјајан практичар и умео је све да сложи онако како треба. У Швајцарској смо знали да, ко победи у нашем првом дуелу са СССР-ом, освојиће злато, а пораз скоро да је односио медаљу. Вече пред сусрет, код Покрајца, имали смо састанак, на којем се одреди састав и то је било главно. Е, пред наш сусрет са Совјетима, чекали смо Живковићев састанак... Када је ушао у салу, испрозивао нас, рекао да сутрадан играмо најважнији сусрет и да треба да покажемо да ли смо прави момци или, да не кажем шта. Завршио је, окренуо се и – отишао. Били смо у чуду. Као капитен, рекао сам саиграчима да је тренер све пребацио на нас и у праву је био. „Бацили“ смо руке и сутрадан, после новог, крвавог рата, добили СССР и завршили на крову света, а они су били тек девети.
Финале КЕШ-а с Барселоном
Као тренер, Момир Рнић је, у дебитантској сезони на клупи, стигао до финала Купа европских шампиона, у којем је ривал Пролетеру била славна Барселона.
- Те 1991. стигли смо до финала КЕШ-а, у којем смо играли с великом Барселоном. У нашој екипи имали смо асове које, највероватније, Зрењанин више никада неће имати, јер имао сам пет репрезентативаца: Жељка Ђурђића, Николу Аџића, Растка Стефановића, Зорана Томића и Зорана Бабића, а играли су и Арсенић, Никочевић, Кукић... Те утакмице остаће упамћене по томе да је сала „Медисон“ била испуњена с чак 6.000 гледалаца. Тада су за Барсу играли Веселин Вујовић и покојни Златко Портнер, који су ми признали да је то био незапамћен спектакл. У првом сусрету славили смо 23:21, с тим да је, када је време већ истекло, Аџић промашио седмерац. У реваншу, нажалост, изгубили смо с три гола.
Да је то била најбоља генерација играча у историји југословенског рукомета, најбоље сведоче одличја која је освојила.
- Волео бих да нисам у праву, односно да је неко до сада успео да нас престигне, јер није добро да је и данас, после 40 година, актуелно оно што смо ми тада урадили. Лепо би било да је неко успео да нас достигне и престигне, јер када неки резултат толико траје, по мени, сигнал је да нешто није у реду с твојим спортом. Сада имамо ситуацију да наш државни тим не може ни да се пласира на Игре, па жељно очекујемо 2028. годину и поново Лос Анђелес, молећи се Богу да Србија оде тамо, што сматрамо великим успехом. Желео бих да нас неко достигне, али за сада не видим могућност да се то и догоди.
На линији од шест метара, по правилу, у рукомету се воде најжешће битке. О томе ко му као ривал никако није одговарао, Рнић је рекао да је најтеже увек било када су играли против СССР-а.
– Имам у кући у Сечњу неколико урамљених и увећаних фотографија са ОИ у Москви и оне ме подсете на то шта је све остало иза мене. Када погледам на Совјете који су ме тада чували, изгледам, и пред све снаге коју сам имао, као прави кепец. Сви су били преко два метра високи, крупни, а ја, у сендвичу између њих, требао сам да прихватим лопту, окренем се и постигнем гол. Стварно су били физички доминантни, баш као и Источни Немци, па је поред њих било тешко играти. Не памтим посебно неког појединца који ми није одговарао, али тада је и улога пивотмена била другачија, јер су бекови, попут Вујовића и осталих, добијали правовремене блокове које смо им ми отварали.
Отац и син
Момиров син, који носи очево име, био је велика нада српског рукомета и виђен је као истински наследник Момира сениора. Он је завршио каријеру и тренутно ради као помоћник садашњег тренера Пролетера Драгану Кукића.
- Као тренер морам да кажем да је мој син већи таленат од мене – категоричан је Чапе. – Међутим, он је фин, тих и повучен и нема моју продорност. Тренирао је онако како је требало, верујући да све треба да буде онако како се од њега захтевало. Имао је хендикеп у томе што је, у српском рукомету, на његовој позицији био Момир Илић, који је морао да игра. Када је на место селектора дошао Љубомир Врањеш, на утакмцама против Русије, Момир је добио 100 од 120 минута на терену и био убедљиво најбољи стрелац и играч. Можда нешто има и у релацији отац-син, јер ја сам такав какав сам , а он је другачији. Момир је отишао у Немачку и две године био проглашаван најбољим стрелцем Бундес лиге, а публика у Гепингену, чији је био играч, два пута заредом бирала га је за најбољег играча клуба. Да је добио праву прилику овде, сада бисте с њим причали, не са мном. Уз то, његовој генерацији недостају и медаље...
За крај, питали смо Мимира Рнића да ли би, сада кад је подвукао црту испод свега оног што је у каријери направио, нешто променио?
- Када бих се поново родио, изабрао бих исти спортски пут, али бих промене направио код мене самог. Када сам, као тренер-дебитант, 1991. играо финале Купа шампиона, а следеће године освојио с Пролетером и другу титулу првака земље, младост-лудост повукла ме је да помислим да сам најбољи стручњак на свету. Жао ми је што нисам добио прилику као селектор репрезентације Србије, што је шанса коју је добило доста играча из моје генерације. Што је тако било, грешку видим у себи. То бих једино исправио, јер су ми други „скресали крила“, која су одмах желела да постанем главни. Што се самог играња тиче, не бих ту ништа мењао и данас сам задовољан човек. Више званично нисам ништа у рукомету и срећан сам што ми, било где да одем, данас људи прилазе и честитају и то ми је велика сатисфакција за све оно што сам рукомету подарио...
Александар Предојевић