(NE) ZABORAVLJENI: MOMIR RNIĆ, RUKOMETAŠ MEĐU ISTINSKIM GROMADAMA SRPSKOG SPORTA (2) Dogovor iz Beograda pretočen u dva velika zlata

Osvojio je olimpijsko i svetsko zlato, bio još drugi na planeti i treći na OI, kapiten državne reprezentacije i član selekcije sveta, kao i najbolji defanzivac na planeti. 

U prvom delu naše priče, prošle nedelje, pričao je o svojim počecima u sportu, ljubavi prema fudbalu i prvim uspesima u rukometnoj reprezentaciji, među kojima vidi i peto mesto na Olimpijskim igrama u Moskvi, 1980. godine. Međutim, tako nije mislila i naša javnost.

- Po povratku u Beograd, osećali smo se kao da smo nešto ukrali – evocira uspomene naš sagovornik. – Niko nije obraćao na aerodromu u Beogradu pažnju na nas, skupili smo se u jednom budžaku, ne shvatajući da je, kako to kod nas ume da bude, peto mesto maltene neuspeh. Kao da je juče bilo, pao je dogovor između nas da, od tog trenutka, pa ubuduće, odnosno dok smo na okupu, mogu s trerena da nas iznesu bez noge ili ruke, ali bez medalje se više kućama nećemo vratiti. Već 1982. na SP u Dortmundu, posle dva produžetka sa SSSR-om i poraza od jednog gola, osvojili smo srebro. Sledilo je lagano zlato u Los Anšelesu, pa titula svetskog prvaka 1986. u Švajcarskoj, gde sam bio i kapiten, pa bronza na OI u Seulu, ponovo zbog sistema takmičenja.

O tome kakva je to ekipa bila, postoje brojne priče, a Momir, kao najpozvaniji, ovako je doživljavao:

- U njoj nije bilo slabog mesta, ali znate šta to znači? Trebalo je sve to ukomponovati i sve sujete ostaviti iza sebe. Svi smo, po igračkom kvalitetu, mislili da treba uvek da igramo, a na terenu je bilo mesta za šest igrača i golmana. Dešavalo se da je Mile Isaković, koji je bio vrhunsko krilo, igra pola-pola sa Zdravkom Zovkom iz Zagreba, ali se niko nije ljutio. Apsolutno smo lične ineterse podredili kolektivu i to nas je krasilo. Jer, ako nemate vrhunsku hemiju unutar ekipe, zaboravite na vredne rezultate. Poznato je da neki igrači Metaloplastike nisu govorili među sobom, ali, kada se nađu u kontri, prvo su bacali loptu onom s kojim nisu pričali, a bio je u gol prilici.

Primer za ovu tvrdnju može da se pronađe i u rivalstvu Veselina Vukovića i Momira Rnića, koji su bili neprevaziđeni par pivota u državnom timu.

- Nas dvojica pet godina bili smo nerazdvojni cimeri, pa se danas zezamo da smo više vremena proveli zajedno, nego što smo bili s našim porodicama. Nikada nismo imali problema, jer sam ja više igrao u odbrani, za čega sam, 1985. godine u Danskoj, kada sam bio član tima sveta, izabran za najboljeg defazivca planete. Kasnije sam, u pojedinim momentima, igrao i više od Vuka u napadu. Nedavno, na skupu najznačajnijih sportsita Jugoslavije u Ulcinju, brojni naši velikani složili su se mišljenjem da u jednom sportu nikada nisu postojala takva dva igrača, kao Vuković i ja, jer smo bili slične građe, snage, znanja i kvaliteta, a da nikada nije postojala među nama ni jedna ružna reč.

U Švajcarskoj, 1986. godine, isti tim osvojio je i titulu prvaka sveta.

- U Los Anđelesu selektor nam je bio Branislav Pokrajac, a pomoćnik mu je bio Zoran Tuta Živković. Posle je Živković bio na čelu državnog tima, a asistirao mu je Abaz Arslanagić, koji je reprezentaciju vodio na OI u Seulu. Što se Pokrajca tiče, sada da me odvedete u halu Tivoli u Ljubljani, ako nešto posebno nije tamo menjano, znao bih svaku stepenicu, jer smo legali i ustajali s njima u glavama. Ne verujem da i danas postoji čovek koji ekipu tako može fizički da pripremi, kao što je to on mogao. Elem, pred SP 1986. godine, 45 dana pripremali smo se u Zrenjaninu, s Tutom na čelu. Rad nije ni blizu onog s Pokrajcem, ali je Živković bio sjajan praktičar i umeo je sve da složi onako kako treba. U Švajcarskoj smo znali da, ko pobedi u našem prvom duelu sa SSSR-om, osvojiće zlato, a poraz skoro da je odnosio medalju. Veče pred susret, kod Pokrajca, imali smo sastanak, na kojem se odredi sastav i to je bilo glavno. E, pred naš susret sa Sovjetima, čekali smo Živkovićev sastanak... Kada je ušao u salu, isprozivao nas, rekao da sutradan igramo najvažniji susret i da treba da pokažemo da li smo pravi momci ili, da ne kažem šta. Završio je, okrenuo se i – otišao. Bili smo u čudu. Kao kapiten, rekao sam saigračima da je trener sve prebacio na nas i u pravu je bio. „Bacili“ smo ruke i sutradan, posle novog, krvavog rata, dobili SSSR i završili na krovu sveta, a oni su bili tek deveti.

Da je to bila najbolja generacija igrača u istoriji jugoslovenskog rukometa, najbolje svedoče odličja koja je osvojila.

- Voleo bih da nisam u pravu, odnosno da je neko do sada uspeo da nas prestigne, jer nije dobro da je i danas, posle 40 godina, aktuelno ono što smo mi tada uradili. Lepo bi bilo da je neko uspeo da nas dostigne i prestigne, jer kada neki rezultat toliko traje, po meni, signal je da nešto nije u redu s tvojim sportom. Sada imamo situaciju da naš državni tim ne može ni da se plasira na Igre, pa željno očekujemo 2028. godinu i ponovo Los Anđeles, moleći se Bogu da Srbija ode tamo, što smatramo velikim uspehom. Želeo bih da nas neko dostigne, ali za sada ne vidim mogućnost da se to i dogodi.

Na liniji od šest metara, po pravilu, u rukometu se vode najžešće bitke. O tome ko mu kao rival nikako nije odgovarao, Rnić je rekao da je najteže uvek bilo kada su igrali protiv SSSR-a.

– Imam u kući u Sečnju nekoliko uramljenih i uvećanih fotografija sa OI u Moskvi i one me podsete na to šta je sve ostalo iza mene. Kada pogledam na Sovjete koji su me tada čuvali, izgledam, i pred sve snage koju sam imao, kao pravi kepec. Svi su bili preko dva metra visoki, krupni, a ja, u sendviču između njih, trebao sam da prihvatim loptu, okrenem se i postignem gol. Stvarno su bili fizički dominantni, baš kao i Istočni Nemci, pa je pored njih bilo teško igrati. Ne pamtim posebno nekog pojedinca koji mi nije odgovarao, ali tada je i uloga pivotmena bila drugačija, jer su bekovi, poput Vujovića i ostalih, dobijali pravovremene blokove koje smo im mi otvarali.

Otac i sin

Momirov sin, koji nosi očevo ime, bio je velika nada srpskog rukometa i viđen je kao istinski naslednik Momira seniora. On je završio karijeru i trenutno radi kao pomoćnik sadašnjeg trenera Proletera Draganu Kukića.

- Kao trener moram da kažem da je moj sin veći talenat od mene – kategoričan je Čape. – Međutim, on je fin, tih i povučen i nema moju prodornost. Trenirao je onako kako je trebalo, verujući da sve treba da bude onako kako se od njega zahtevalo. Imao je hendikep u tome što je, u srpskom rukometu, na njegovoj poziciji bio Momir Ilić, koji je morao da igra. Kada je na mesto selektora došao Ljubomir Vranješ, na utakmcama protiv Rusije, Momir je dobio 100 od 120 minuta na terenu i bio ubedljivo najbolji strelac i igrač. Možda nešto ima i u relaciji otac-sin, jer ja sam takav kakav sam , a on je drugačiji. Momir je otišao u Nemačku i dve godine bio proglašavan najboljim strelcem Bundes lige, a publika u Gepingenu, čiji je bio igrač, dva puta zaredom birala ga je za najboljeg igrača kluba. Da je dobio pravu priliku ovde, sada biste s njim pričali, ne sa mnom. Uz to, njegovoj generaciji nedostaju i medalje...

Za kraj, pitali smo Mimira Rnića da li bi, sada kad je podvukao crtu ispod svega onog što je u karijeri napravio,  nešto promenio?

- Kada bih se ponovo rodio, izabrao bih isti sportski put, ali bih promene napravio kod mene samog. Kada sam, kao trener-debitant, 1991.  igrao finale Kupa šampiona, a sledeće godine osvojio s Proleterom i drugu titulu prvaka zemlje, mladost-ludost povukla me je da pomislim da sam najbolji stručnjak na svetu. Žao mi je što nisam dobio priliku kao selektor reprezentacije Srbije, što je šansa koju je dobilo dosta igrača iz moje generacije. Što je tako bilo, grešku vidim u sebi. To bih jedino ispravio, jer su mi drugi „skresali krila“, koja su odmah želela da postanem glavni. Što se samog igranja tiče, ne bih tu ništa menjao i danas sam zadovoljan čovek. Više zvanično nisam ništa u rukometu i srećan sam što mi, bilo gde da odem, danas ljudi prilaze i čestitaju i to mi je velika satisfakcija za sve ono što sam rukometu podario...

Aleksandar Predojević