Интервју: Татјана Медвед, кандидат за председника Градског рукометног савеза

После 11 година “спортске пензије” Тања је одлучила да се активира и барем делом врати спорту који јој је много дао и да допринесе његовом оздрављењу, са новом визијом, идејама и енергијом.

– Свуда у свету нормална је транзиција од играча до тренера, спортског радника, судије... Нисмо сви способни да будемо тренери, менаџери, или нешто треће. Али, код неких треба да се препозна умеће да могу да буду од користи у спорту којем су посветили године и године. Ја сам се још док сам играла опробала као менаџер и увидела да ми је јача страна организација. Јако је мало играча код нас који су после завршетка репрезентативне каријере нашли место у рукометним организацијама. Имала сам прилике да у бројним европским земљама видим бивше играче и играчице који су се посветили рукомету као тренери, директори клубова и репрезентација, спортски директор... – каже Татјана Медвед.

Према њенима речима, не може само сениорски репрезентативни резултат да нам буде приоритет, пошто су резултати млађих категорија јако лоши.

– Годинама ништа не радимо по питању млађих категорија. То је мукотрпан рад, од привлачења деце по школама, преко рада у клубовима, до делања у репрезентацијама. То како је до сада рађено очигледно није донело резултате, дочекали смо да нам репрезентације у млађим узрастима играју у Б дивизијама.

Промене које спроводи председница RSS Милена Делић, сматра Медвед, требало би да донесу бољитак овом спорту.

– Морамо да почнемо од нуле, јер нам фале рад и резултати. С обзиром на то да ћу да се кандидујем за председника градског савеза, иако ме већ неки уверавају да је та функција небитна, сматрам да ћу начинити неки помак. Наша градска заједница има 13 клубова и не раде сви са свим узрасним категоријама, где је у већини финансијски моменат пресудан. Сматрам да уз добру организацију и са новцима којима располажу клубови и савези може доста тога да се уради. Показало се да, условно речено, мале земље могу да остваре добре резултате у односу на богатије. Поред организације, треба имати и систем, који је највећи проблем српског рукомета.

Према њеним речима, клубови са територије града треба да се умреже у форму градске академије.

– Тако бисмо заједничким деловањем допринели стварању система, од тренажног процеса, селекције деце, преко њиховог определења, до статуса репрезентативца. Мора да се зна како ћемо да попуњавамо кадетске и јуниорске репрезентације и да их припремамо за сениоре. Данас деца са 16–17 година попуњавају прве тимове, а нису научиле рукометну азбуку. То је недопустиво, јер их не развијамо довољно, склони су повредама пошто играју са много старијим и снажнијим играчима.

Рукомет мора да се врати међу основце, сматра Тања.

– Одбојка, кошарка и фудбал већ увелико то раде, док се у рукомету одавното не чини. Зато су неопходни нови људи. Са овим досадашњим није било резултата и више им не треба давати шансу. Тврдим да сам способна, вредна, радна, енергична и поштена. Знам шта хоћу, шта и како треба, знам да будем капитен и да водим и усмеравам сараднике. Ако се то покаже као лоше, ако нема резултата, нико не треба да ме држи четири или осам година на тој функцији. Не могу себи да дозволим да не радим ништа а да заузимам челно место у градском савезу. Ја нисам докторирала рукомет, али сам 28 година у овом спорту, што никако не може да буде занемарено.

Њена визија доброг рада у градском савезу је да мора да постоје два врхунска клуба у обе категорије и озбиљан рад са млађим узрастима.

– Ја градски савез видим као као спортско друштво. Примера ради, ФК Барселона има рукометну, кошаркашку, одбојкашку, кајакашку секцију и све су успешне. Ова моја визија је много спроводљивија у Новом Саду него рецимо у Београду – сматра Тања Медвед.

– Неке ствари које су се радиле до сада морају да претрпе промене, неке ствари не могу самостално да се раде, па макар то била и шампионска Војводина. На свим нивоима, од града, до државе, сви морамо да имамо заједнички интерес. Здрава конкуренција је увек добро дошла. Знањем, искуством и вољом спремна сам да се максимално посветим новом задатку и циљу. На свом путу рушићу сваког ко каже да то не може да се оствари. Не признајем то – не могу, нећу и слично. Ако је нешто здраво и добро осмишљено, у чему је онда проблем – пита Тања.

Јово Галић