Intervju: Tatjana Medved, kandidat za predsednika Gradskog rukometnog saveza

Posle 11 godina “sportske penzije” Tanja je odlučila da se aktivira i barem delom vrati sportu koji joj je mnogo dao i da doprinese njegovom ozdravljenju, sa novom vizijom, idejama i energijom.

– Svuda u svetu normalna je tranzicija od igrača do trenera, sportskog radnika, sudije... Nismo svi sposobni da budemo treneri, menadžeri, ili nešto treće. Ali, kod nekih treba da se prepozna umeće da mogu da budu od koristi u sportu kojem su posvetili godine i godine. Ja sam se još dok sam igrala oprobala kao menadžer i uvidela da mi je jača strana organizacija. Jako je malo igrača kod nas koji su posle završetka reprezentativne karijere našli mesto u rukometnim organizacijama. Imala sam prilike da u brojnim evropskim zemljama vidim bivše igrače i igračice koji su se posvetili rukometu kao treneri, direktori klubova i reprezentacija, sportski direktor... – kaže Tatjana Medved.

Prema njenima rečima, ne može samo seniorski reprezentativni rezultat da nam bude prioritet, pošto su rezultati mlađih kategorija jako loši.

– Godinama ništa ne radimo po pitanju mlađih kategorija. To je mukotrpan rad, od privlačenja dece po školama, preko rada u klubovima, do delanja u reprezentacijama. To kako je do sada rađeno očigledno nije donelo rezultate, dočekali smo da nam reprezentacije u mlađim uzrastima igraju u B divizijama.

Promene koje sprovodi predsednica RSS Milena Delić, smatra Medved, trebalo bi da donesu boljitak ovom sportu.

– Moramo da počnemo od nule, jer nam fale rad i rezultati. S obzirom na to da ću da se kandidujem za predsednika gradskog saveza, iako me već neki uveravaju da je ta funkcija nebitna, smatram da ću načiniti neki pomak. Naša gradska zajednica ima 13 klubova i ne rade svi sa svim uzrasnim kategorijama, gde je u većini finansijski momenat presudan. Smatram da uz dobru organizaciju i sa novcima kojima raspolažu klubovi i savezi može dosta toga da se uradi. Pokazalo se da, uslovno rečeno, male zemlje mogu da ostvare dobre rezultate u odnosu na bogatije. Pored organizacije, treba imati i sistem, koji je najveći problem srpskog rukometa.

Prema njenim rečima, klubovi sa teritorije grada treba da se umreže u formu gradske akademije.

– Tako bismo zajedničkim delovanjem doprineli stvaranju sistema, od trenažnog procesa, selekcije dece, preko njihovog opredelenja, do statusa reprezentativca. Mora da se zna kako ćemo da popunjavamo kadetske i juniorske reprezentacije i da ih pripremamo za seniore. Danas deca sa 16–17 godina popunjavaju prve timove, a nisu naučile rukometnu azbuku. To je nedopustivo, jer ih ne razvijamo dovoljno, skloni su povredama pošto igraju sa mnogo starijim i snažnijim igračima.

Rukomet mora da se vrati među osnovce, smatra Tanja.

– Odbojka, košarka i fudbal već uveliko to rade, dok se u rukometu odavnoto ne čini. Zato su neophodni novi ljudi. Sa ovim dosadašnjim nije bilo rezultata i više im ne treba davati šansu. Tvrdim da sam sposobna, vredna, radna, energična i poštena. Znam šta hoću, šta i kako treba, znam da budem kapiten i da vodim i usmeravam saradnike. Ako se to pokaže kao loše, ako nema rezultata, niko ne treba da me drži četiri ili osam godina na toj funkciji. Ne mogu sebi da dozvolim da ne radim ništa a da zauzimam čelno mesto u gradskom savezu. Ja nisam doktorirala rukomet, ali sam 28 godina u ovom sportu, što nikako ne može da bude zanemareno.

Njena vizija dobrog rada u gradskom savezu je da mora da postoje dva vrhunska kluba u obe kategorije i ozbiljan rad sa mlađim uzrastima.

– Ja gradski savez vidim kao kao sportsko društvo. Primera radi, FK Barselona ima rukometnu, košarkašku, odbojkašku, kajakašku sekciju i sve su uspešne. Ova moja vizija je mnogo sprovodljivija u Novom Sadu nego recimo u Beogradu – smatra Tanja Medved.

– Neke stvari koje su se radile do sada moraju da pretrpe promene, neke stvari ne mogu samostalno da se rade, pa makar to bila i šampionska Vojvodina. Na svim nivoima, od grada, do države, svi moramo da imamo zajednički interes. Zdrava konkurencija je uvek dobro došla. Znanjem, iskustvom i voljom spremna sam da se maksimalno posvetim novom zadatku i cilju. Na svom putu rušiću svakog ko kaže da to ne može da se ostvari. Ne priznajem to – ne mogu, neću i slično. Ako je nešto zdravo i dobro osmišljeno, u čemu je onda problem – pita Tanja.

Jovo Galić