ИНТЕРВЈУ Јовица Цветковић: Нашем рукомету потребне промене

– Најбитније је то да смо остварили циљ, који није био наиван, имајући у виду све оно што се дешавало у и око репрезентације у последњих годину дана, током припрема и на шампионату, у тренутку када су нас сви отписали. Требало је из потпуно руинираног српског рукомета направити базу за даље надограђивање, а то је било равно подвигу с обзиром на све околности. Првенство, поред оствареног циља, отворило нам је очи, показало нашу реалност и спремност на промену размишљања. Потребно је и храбрости за потезе од којих ће зависити да ли ће код нас рукомет и даље постојати.

У чему се огледа та храброст?

– Потребно је комплетно променити начин размишљања и рада са млађим категоријама, који је био без система, без контроле, ваљаног и пажљивог одабира тренер, селекција је рађена по пријатељској бази. То је било погубно, а за последицу су последња места на такмичењима, на која смо кретали од предтакмичења. Дотакли смо дно. Иако сам пре три месеца предао стратегију рада с млађим категоријама, још увек нисам добио никакав одговор. Ако већ сутра не кренемо да радимо, неће бити спаса српском рукомету.

А, код сениора?

– Национални тим треба потпуну реконструкцију, треба бити храбар и и урстити у екипу младе играче,  без обзира где играју. Не смемо заборавити ни на нашу лигу, морамо имати стратегију и јединствен програм рада. Да имамо разумевање клубова, да се најбољи играчи окупљају седмично, да одраде три-четири тренинга под надзором националног стручног штаба.

Зашто је најбољи играч из припремног периода Ђорђић најмање провео времена на терену?

– Направио сам два тима са две врсте игре, напада, у зависности од типа играча. Ако имамо играче попут Ненадића, Зеленовића, Рнића онда је то један начин игре, то су играчи који нису навикли на велику дисциоплину у игри, јер се тсве своди на инспирацију, индивидуалност појединца. С друге стране, имамо други тип играча, где се тачно зна ко шта и за кога ради, где средњи бек доводи бекове, конкретно, Шешум са Ђорђићем и Вујином, да дејствују са споља, без контакта и намере проласка кроз зону. Имајући у виду да смо због повреда остали само на првој комбинацији, онда у њој Ђорђић не може да се снађе.

Чини се да је струка највише заказала?

– Слажем се да се играчи нису обучени. Неки играју за први тим.а не знају једноструку или двоструку финту, скок шут, ни законитости зона, што је забрињавајуће. Мораћемо у експресном року да створимо нешто, јер нас већ у априлу чекају две утакмице с Немачком, потом квалификације за Светско првенство, па Медитеранске игре. Ако сада будемо размишљали о СП и Олимпијским играма, тапкаћемо и даље у месту и бићемо у све дубљем глибу.

Да ли су припреме добро одрађене ?

– Све оно што се дешавало у Сплиту, било је добро испланирано, али уз велики притисак јавности. Тражило се да победимо Хрватску на њеном терену, а никог није занимало то у каквим условима функционишемо. Нисмо имали довољно новца за припреме, за тестирање играче, за хипербаричну комору, за статистичара, затим парцијално смо се окупљали, имали смо  седам отказа, повреде, неспремност играча...

Да ли је било реално да победимо Хрватску?

Реалност је била једна победа, остварење циља, а и то је било далеко у односу на наведено. Нити имамо систем рада, ни логистику. Колико год су циљеви били нереални морали смо да их прихватимо, тако смо се понашали и према играчима и према јавности. Наша шанса је био Исланд и Шведска, а никако домаћин. Због тога сам жртвовали брзу игру..

Због чега сте одустали, када сте ви били заговорник таквог рукомета?

– Нисам одустао. Нажалост, немамо играче ни услове за то. Примера ради 2006. године сам од почетка знао шта хоћу, био је други систем и имао сам играче за то. Сада, смо покупили  оно што је најквалитетније у српском рукомету. Добри су то појединци, али ти играчи се нису уклопили у колектив. Никако се нису успели ослободити навика из клубова.. Против Хрвата нисмо јурили резултат, желели смо да одморимо носиоце игре како би били спремни за преостале две утакмице у Сплиту, одустали смо од контранапада, а и психолошки смо морали да их спремамо. Успео сам да сачувам играче. И онда смо против Швеђана драстично оштећени, што је  одлучило победника, док смо против Исланда извукли последњи атом снаге и пласирали се у други круг.

Како то играчи у својим клубовима играју брзо, а у репрезентацији не?

– Немогуће је било то све спровести због околности под којима смо били, а које нису за јавност. Жеље су једно, а стварност нешто друго. За брз рукомет се спрема са 12-13 година, а не са 28-30 година. Ево, разговорајући с Веселином Вујовићем каже ми да Словенцима не треба да каже да се враћају у одбрану, јер су то они научили у школи рукомета. А ми са 28 година морамо да школујемо играче.

У утакмици када смо победили Исланд Ненадић је играо 16 минута, против Норвежана 45. Многи су склони у тврдњи да је у томе кључ наше игре?

– Да сам пре ЕП прецртао Петра Ненадића скинули би ми главу, јер је он проглашен за најбољег играча Европе. Не може Јовановић да носи игру.  Јовановић је феноменалан млади играч, наша будућност, али њему треба времена и искуства.

Још од квалификација се видело да има много проблема у тиму, да нема флуида међу играчима, ни вође. Да ли сте покушали да то створите?

– Покушавао сам. Сваки врхунски тим или онај који тежи томе треба да има вођу. Кад ја стварам тим, битно ми је да то имам или чак више њих, који имају исту улогу. Да су то борци, да дају максимум. Непојмљиво ми је када је национална селекција у питању да је играчима потребна додатна мотивација. Сложио бих се да није постојала довољна кохезија међу играчима – појаснио је Цветковић.

Да ли очекујете подршку RSS и јавности?

– Ништа не очекујем. Имам велику жељу да помогнем српском рукомету. Урадио сам невероватну ствар у квалификацијама за одлазак на ЕП у Хрватској, на ЕП см о испунили циљ. Очекујем да рукомет крене са нулте, црне, тачке.   Шта ће се радити, не знам , остало је много отворених питања –  каже селектор српских рукометаша Јовица Цветковић.

Јово Галић