INTERVJU Jovica Cvetković: Našem rukometu potrebne promene

– Najbitnije je to da smo ostvarili cilj, koji nije bio naivan, imajući u vidu sve ono što se dešavalo u i oko reprezentacije u poslednjih godinu dana, tokom priprema i na šampionatu, u trenutku kada su nas svi otpisali. Trebalo je iz potpuno ruiniranog srpskog rukometa napraviti bazu za dalje nadograđivanje, a to je bilo ravno podvigu s obzirom na sve okolnosti. Prvenstvo, pored ostvarenog cilja, otvorilo nam je oči, pokazalo našu realnost i spremnost na promenu razmišljanja. Potrebno je i hrabrosti za poteze od kojih će zavisiti da li će kod nas rukomet i dalje postojati.

U čemu se ogleda ta hrabrost?

– Potrebno je kompletno promeniti način razmišljanja i rada sa mlađim kategorijama, koji je bio bez sistema, bez kontrole, valjanog i pažljivog odabira trener, selekcija je rađena po prijateljskoj bazi. To je bilo pogubno, a za posledicu su poslednja mesta na takmičenjima, na koja smo kretali od predtakmičenja. Dotakli smo dno. Iako sam pre tri meseca predao strategiju rada s mlađim kategorijama, još uvek nisam dobio nikakav odgovor. Ako već sutra ne krenemo da radimo, neće biti spasa srpskom rukometu.

A, kod seniora?

– Nacionalni tim treba potpunu rekonstrukciju, treba biti hrabar i i urstiti u ekipu mlade igrače,  bez obzira gde igraju. Ne smemo zaboraviti ni na našu ligu, moramo imati strategiju i jedinstven program rada. Da imamo razumevanje klubova, da se najbolji igrači okupljaju sedmično, da odrade tri-četiri treninga pod nadzorom nacionalnog stručnog štaba.

Zašto je najbolji igrač iz pripremnog perioda Đorđić najmanje proveo vremena na terenu?

– Napravio sam dva tima sa dve vrste igre, napada, u zavisnosti od tipa igrača. Ako imamo igrače poput Nenadića, Zelenovića, Rnića onda je to jedan način igre, to su igrači koji nisu navikli na veliku discioplinu u igri, jer se tsve svodi na inspiraciju, individualnost pojedinca. S druge strane, imamo drugi tip igrača, gde se tačno zna ko šta i za koga radi, gde srednji bek dovodi bekove, konkretno, Šešum sa Đorđićem i Vujinom, da dejstvuju sa spolja, bez kontakta i namere prolaska kroz zonu. Imajući u vidu da smo zbog povreda ostali samo na prvoj kombinaciji, onda u njoj Đorđić ne može da se snađe.

Čini se da je struka najviše zakazala?

– Slažem se da se igrači nisu obučeni. Neki igraju za prvi tim.a ne znaju jednostruku ili dvostruku fintu, skok šut, ni zakonitosti zona, što je zabrinjavajuće. Moraćemo u ekspresnom roku da stvorimo nešto, jer nas već u aprilu čekaju dve utakmice s Nemačkom, potom kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, pa Mediteranske igre. Ako sada budemo razmišljali o SP i Olimpijskim igrama, tapkaćemo i dalje u mestu i bićemo u sve dubljem glibu.

Da li su pripreme dobro odrađene ?

– Sve ono što se dešavalo u Splitu, bilo je dobro isplanirano, ali uz veliki pritisak javnosti. Tražilo se da pobedimo Hrvatsku na njenom terenu, a nikog nije zanimalo to u kakvim uslovima funkcionišemo. Nismo imali dovoljno novca za pripreme, za testiranje igrače, za hiperbaričnu komoru, za statističara, zatim parcijalno smo se okupljali, imali smo  sedam otkaza, povrede, nespremnost igrača...

Da li je bilo realno da pobedimo Hrvatsku?

Realnost je bila jedna pobeda, ostvarenje cilja, a i to je bilo daleko u odnosu na navedeno. Niti imamo sistem rada, ni logistiku. Koliko god su ciljevi bili nerealni morali smo da ih prihvatimo, tako smo se ponašali i prema igračima i prema javnosti. Naša šansa je bio Island i Švedska, a nikako domaćin. Zbog toga sam žrtvovali brzu igru..

Zbog čega ste odustali, kada ste vi bili zagovornik takvog rukometa?

– Nisam odustao. Nažalost, nemamo igrače ni uslove za to. Primera radi 2006. godine sam od početka znao šta hoću, bio je drugi sistem i imao sam igrače za to. Sada, smo pokupili  ono što je najkvalitetnije u srpskom rukometu. Dobri su to pojedinci, ali ti igrači se nisu uklopili u kolektiv. Nikako se nisu uspeli osloboditi navika iz klubova.. Protiv Hrvata nismo jurili rezultat, želeli smo da odmorimo nosioce igre kako bi bili spremni za preostale dve utakmice u Splitu, odustali smo od kontranapada, a i psihološki smo morali da ih spremamo. Uspeo sam da sačuvam igrače. I onda smo protiv Šveđana drastično oštećeni, što je  odlučilo pobednika, dok smo protiv Islanda izvukli poslednji atom snage i plasirali se u drugi krug.

Kako to igrači u svojim klubovima igraju brzo, a u reprezentaciji ne?

– Nemoguće je bilo to sve sprovesti zbog okolnosti pod kojima smo bili, a koje nisu za javnost. Želje su jedno, a stvarnost nešto drugo. Za brz rukomet se sprema sa 12-13 godina, a ne sa 28-30 godina. Evo, razgovorajući s Veselinom Vujovićem kaže mi da Slovencima ne treba da kaže da se vraćaju u odbranu, jer su to oni naučili u školi rukometa. A mi sa 28 godina moramo da školujemo igrače.

U utakmici kada smo pobedili Island Nenadić je igrao 16 minuta, protiv Norvežana 45. Mnogi su skloni u tvrdnji da je u tome ključ naše igre?

– Da sam pre EP precrtao Petra Nenadića skinuli bi mi glavu, jer je on proglašen za najboljeg igrača Evrope. Ne može Jovanović da nosi igru.  Jovanović je fenomenalan mladi igrač, naša budućnost, ali njemu treba vremena i iskustva.

Još od kvalifikacija se videlo da ima mnogo problema u timu, da nema fluida među igračima, ni vođe. Da li ste pokušali da to stvorite?

– Pokušavao sam. Svaki vrhunski tim ili onaj koji teži tome treba da ima vođu. Kad ja stvaram tim, bitno mi je da to imam ili čak više njih, koji imaju istu ulogu. Da su to borci, da daju maksimum. Nepojmljivo mi je kada je nacionalna selekcija u pitanju da je igračima potrebna dodatna motivacija. Složio bih se da nije postojala dovoljna kohezija među igračima – pojasnio je Cvetković.

Da li očekujete podršku RSS i javnosti?

– Ništa ne očekujem. Imam veliku želju da pomognem srpskom rukometu. Uradio sam neverovatnu stvar u kvalifikacijama za odlazak na EP u Hrvatskoj, na EP sm o ispunili cilj. Očekujem da rukomet krene sa nulte, crne, tačke.   Šta će se raditi, ne znam , ostalo je mnogo otvorenih pitanja –  kaže selektor srpskih rukometaša Jovica Cvetković.

Jovo Galić