(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ
ЗОРАН ПАНЧИЋ, ВЕСЛАЧ И ОЛИМПИЈАЦ: Од старе цигле до олимпијског сребра
Можда судбина баш и није предодредила Зорану Панчићу, рођеном Новосађанину, да постане спортска легенда, али он за то није пуно марио. Иако је, како је сам рекао, рођен с одређеним физичким манама, свакодневно је био у додиру с моћним Дунавом и гледао веслаче како уживају на реци. То је код њега будило жељу да се и сам окуша у том спорту, а, када је једном изашао на воду, повратка више није било.
Истрпео је све препреке које су се пред њим појављивале, није одустајао и „довеслао“ је до највећих медаља које један спортиста може да сања.
Али, препустили смо да о томе прича сам Зоран Панчић.
- На свет сам дошао крајем септембра 1953. године, у мом Новом Саду – с поносом истиче овај спортски великан. – Јако ми је битно да нагласим да сам рођен на Телепу, поред Шодроша, где смо моји вршњаци и ја расли и свакодневно гледали веслаче, па смо, некако неосетно, заволели тај спорт. Једног дана, десетак нас отишло је у Веслачки клуб Данубиус 1885, један од, уз зрењанински Бегеј, два најстарија колектива у некадашњој Југославији, самим тим и у Србији. Занимљиво је то да сам ја био рахитично дете и да нисам радио фискултуру у седмом и осмом разреду основне, а онда ни у првом и другом средње школе, па сам био својеврсни антиталенат за спорт.
Зорану се веслање допадало због амбијента у којем су спортисти тренирали и такмичили се.
- Осим кајака, ни један други спорт није се одржавао у природи, на рекама, морима, планинама, у прелепим пределима, обасјаним сунчевим зрацима, а не у салама и затвореним просторима.
Све то, уз текстове које сам читао у нашем „Дневнику“, давне 1969. године, заједно с мојим кумом Дмитром Хргићем, отишао сам и пријавио се да тренирам у Данубиусу 1885.
Било нас је, сећам се, укупно десетак новајлија, а тренер Срба Саратлић пуних месец дана водио нас је у Каћки рит, где је радио на клупској радионици. Сваки дан смо ишли тамо и носили неке старе цигле комбијем, као да је реч била о неком тесту, па ко издржи. На крају, од свих нас, остао сам само ја...
Пријатељство за читав живот
Милан Станулов и Зоран Панчић остали су пријатељи за читав живот. „Нашли смо се ментално и физички, сложиле су нам се неке координате“, објаснио је Панчић. „Он је нешто старији, иако смо исто годиште, завршили смо исти факултет и постали смо као једна особа. Имамо слична размишљања о животу, па смо и дан-данас јако велики пријатељи и негујемо све то што нас је давних година повезало“.
Тек тада Панчић је први пут сео у чувену „галију“...
- А већ годину дана касније први пут сам наступио на неком такмичењу у дубл-скулу, дисциплини у којој сам касније имао највише успеха.
Пар ми је био Милорад Шакота и, на држаном првенству на Бледу, скоро да смо постали прваци Југославије.
Иако смо водили током читаве трке, он није имао више снаге, па нам је припала сребрна медаља.
Признаћете, за дебитанте то је био екстра резултат. Касније сам веслао са Димитријем Долгом, па са Дарком Мајсторовићем, Драганом Обрадовићем, Николом Стефановићем, Миодрагом Пирошким, Томићем, Наранџићем и била је то дисциплина у којој сам се пронашао. Рецимо, са Обрадовићем био сам четири пута узастопно првак Балкана, а са свима њима стигао сам до 15 титула првака ондашње Југославије.
При томе мислим и на скиф и на дубл скул и четверац скул, тако да те титуле некако нисамо ни рачунали, биле су нам тако нормалне. Била је то велика држава, Данубиус 1885 био је светско име, а Срба Саратлић феноменалан тренер, човек којег су готивили и код куће и напољу и који је био специјалиста за скул дисциплине.
Први пут је наш саговорник наступио, као репрезентативац Југославије, у пару с Дарком Мајсторовићем, на Олимпијади у Монтреалу, 1976. године. Освојили су тада врло добро девето место, чиме су оправдали одлазак у Канаду.
Четворица синова
Зоран Панчић и његова супруга Инка имају четворицу синова. „Оженио сам се 1979. године и Инка и ја имамо четверац скул: Милоша, Марка, Милана и Младена и сви су они већ своји људи“ , с поносом ће Панчић. „Рекреативно су се бавили спортом, али имам и унуку Петру од Марка и снаје Бране, која иде у трећи разред и тренира одбојку код Васе Мијића“.
- Био сам млад, 23 године, а Дарко је имао већ 30 и недуго потом престао је да весла. Ипак, остао је спортској дипломатији и њој се посветио, јер је јако добро разумео спорт и веслање. Пре него што сам се „упарио“ са Милетом Стануловим, он је већ био познати веслач, који је, 1978. године, на Новом Зеланду, освојио светску бронзу у скифу, што је био резутат раван титули светског првака.
Што се мене тиче, тада сам био део јако доброг четверца скул, у постави са Обрадовићем, Стефановићем и Арежином. На Светском 1979. на Бледу, пре Олимпијаде у Москви, иако смо вредели за медаљу, освојили смо најгоре, четврто место. Станулов, опет, за само пар стотинки није ушао у финале у скифу, био је на крају девети.
Пар дана касније, на Медитеранским играма у Шибенику, он је био златни, док смо ми освојили сребро, иза Француза. Тада је практично почео олимпијски циклус за Москву...
Срба Саратлић био је врло паметан човек и тренер и одлучио је да направи дубл скул и четверац скул и оба чамца вредела су за олимпијску медаљу. Ја сам се нашао у дублу са Милетом, али тек пошто смо испробали све могуће комбинације. Испало је да је најбоља комбинација била та, Станулов – Панчић...
Олимпијска медаља је нешто друго
Никада веслачи нису били истинске звезде нашег спорта, то је било резервисано за неке друге спортисте. „Е, када сам донео олимпијско сребро, све се то променило“, уз осмех ће Зоран. „Тада су ме људи препознавали на улицама Новог Сада и шире. Та одличја била су нешто друго, посебно, која се памте и о чему су се касније писале књиге. Веслање је академски спорт, у којем уживају само сами веслачи, галијашки грана у којој гуслаш километре и километре, За велике резултате морао си да веслаш, трчиш и дижш терет, а на воду нисмо излазили једино када је магла и када је она окована ледом. За четири године, колико траје олимпијски циклус, у чамцу си морао да проведеш 26.000 километара, шест хиљада да претрчиши и да подигнеш у разним вежбама још шест хиљада тона терета“.
Четрдесетак дана пре Олимпијаде, њих двојица веслали су у Луцерну, где су освојили четврто место, иза две посаде Источне Немачке и ЧССР-а.
- Отишли смо у Москву и прву олимпијску трку слабо одвеслали и морали смо у репесаж. Прошли смо у полуфинале, а одмах потом и борбе за медаље. Тамо су нас чекали Источни Немци, Чехословаци, Руси, Италијани и Французи.
На половини стазе избили смо на друго место, испред чамца ЧССР-а, а иза Немаца. Током трке били су велики таласи, а у оно време нико није могао ни да помисли да буде бољи од Немаца Крепа и Јоакима, који су били светски прваци.
Миле и ја смо водили рачуна да весламо како треба и да се случајно не преврнемо (следи смех), али, да је стаза била дужа још 100 или 200 метара, ко зна шта би било. Узели смо сребро и били задовољни, јер је то била прва олимпијска медаља за Југославију у Москви.
По завршетку ОИ, Зоран Панчић је размишљао о томе да заврши каријеру, имао је 27 година и неке другачије планове. Ипак, нашао се у конкуренцији за Лос Анђелес, 1984. године.
- Станулов је био у војсци, па сам мењао парове у дубл скулу. Ипак, када се Миле вратио из војске, поново је на сцену ступио трофејни чамац. Причао је Миле у (Не)заборављенима како смо пред Лос Анђелес имали доста стар чамац, с којим смо постизали добре резултате.
Поручили смо нови и Швајцарци су нам га испоручили управо када смо дошли у САД. Имали смо проблеме с једним веслом и деловали смо као почетници, иако смо били изузетно искусни. Срећом, са Саратлићем заједно, успели смо да га наштелујемо и прошли прво у полфинале, а потом и финале. Конкуренција је била жестока, свако сваког могао је у њој да победи.
Били смо други на 1.500 метара, прешли смо и Источне Немце које никада пре тога нисмо добили, када су се појавили неки клинци из Белгије, за које смо мислили да ће у финишу да падну. Битку смо водили ми и Амери, које је нешто понело у финишу, па су тријумфовали испред Белгијанаца, а нама је припало бронзано одличје.
По освајању друге олимпијске медаље, Панчић је за Данубиус 1885 веслао још две године на првенствима државе и Балкана и онда је, 1986. године, окончао сјајну каријеру. Треба свему додати и податак да је за све те године шест пута био учесник светских првенстава, али није стизао на њима даље од малих финала. Ипак, уз бављење спортом, завршио је Економски факултет и изгрдио још једну успешну, пословну каријеру.
Функције
Био је Зоран Панчић и на одговорним друштвеним функцијама.“Спортски успеси вратили су ми се кроз разне друштвене делатности“, нагласио је Зоран. „Био сам секретар СОФК Новог Сада у време када је она била појам у читавој земљи, захваљујући људима пре мене и када су људи из читаве земље долазили да узму пелцер од нас. Остала су ми и бројна пријатељства из спортског миљеа, попут Илије Пантелића, Славка Обадова, Паје Бајчетића, Сикирића и да не ређам даље. До појаве короне, у Беочину сам одржао дружење свих нас, а долазили су на њега Драган Кићановић, Здравко Мутин, као и бројни новинари. Основали смо и Асоцијацију легенди града, у чему нам је помогао Град Нови Сад, где се окупљамо, али и дружимо с децом, којој покушавамо да пренесемо искуства и мотивишемо их да се баве спортом“.
- Као веслачи, никада нисмо били спортске звезде. Остао ми је жал што нисам уписао ДИФ, за који нисам положио пријемни испит, због одбојке, гимнастике и још неког лоптачког спорта.
Ето, био сам првак државе у скифу, али нисам стигао до тог факултета. Могао сам да будем шампион колико хоћу, такво је време било, морао си да заслужиш тај индекс.
Запослио сам се у ДДОР-у, светској фирми која је јако подржавала спорт, 3. јануара 1977. године и у њему остао све до пензије. Имао сам увек јако велику подршку руководилаца, а посебно када су почеле да стижу и највеће медаље, што је била велика реклама и за сам ДДОР Нови Сад – закључио је своје сећање на велику каријеру иза себе Зоран Панчић.
Александар Предојевић