(NE)ZABORAVLJENI
ZORAN PANČIĆ, VESLAČ I OLIMPIJAC: Od stare cigle do olimpijskog srebra
Možda sudbina baš i nije predodredila Zoranu Pančiću, rođenom Novosađaninu, da postane sportska legenda, ali on za to nije puno mario. Iako je, kako je sam rekao, rođen s određenim fizičkim manama, svakodnevno je bio u dodiru s moćnim Dunavom i gledao veslače kako uživaju na reci. To je kod njega budilo želju da se i sam okuša u tom sportu, a, kada je jednom izašao na vodu, povratka više nije bilo.
Istrpeo je sve prepreke koje su se pred njim pojavljivale, nije odustajao i „doveslao“ je do najvećih medalja koje jedan sportista može da sanja.
Ali, prepustili smo da o tome priča sam Zoran Pančić.
- Na svet sam došao krajem septembra 1953. godine, u mom Novom Sadu – s ponosom ističe ovaj sportski velikan. – Jako mi je bitno da naglasim da sam rođen na Telepu, pored Šodroša, gde smo moji vršnjaci i ja rasli i svakodnevno gledali veslače, pa smo, nekako neosetno, zavoleli taj sport. Jednog dana, desetak nas otišlo je u Veslački klub Danubius 1885, jedan od, uz zrenjaninski Begej, dva najstarija kolektiva u nekadašnjoj Jugoslaviji, samim tim i u Srbiji. Zanimljivo je to da sam ja bio rahitično dete i da nisam radio fiskulturu u sedmom i osmom razredu osnovne, a onda ni u prvom i drugom srednje škole, pa sam bio svojevrsni antitalenat za sport.
Zoranu se veslanje dopadalo zbog ambijenta u kojem su sportisti trenirali i takmičili se.
- Osim kajaka, ni jedan drugi sport nije se održavao u prirodi, na rekama, morima, planinama, u prelepim predelima, obasjanim sunčevim zracima, a ne u salama i zatvorenim prostorima.
Sve to, uz tekstove koje sam čitao u našem „Dnevniku“, davne 1969. godine, zajedno s mojim kumom Dmitrom Hrgićem, otišao sam i prijavio se da treniram u Danubiusu 1885.
Bilo nas je, sećam se, ukupno desetak novajlija, a trener Srba Saratlić punih mesec dana vodio nas je u Kaćki rit, gde je radio na klupskoj radionici. Svaki dan smo išli tamo i nosili neke stare cigle kombijem, kao da je reč bila o nekom testu, pa ko izdrži. Na kraju, od svih nas, ostao sam samo ja...
Prijateljstvo za čitav život
Milan Stanulov i Zoran Pančić ostali su prijatelji za čitav život. „Našli smo se mentalno i fizički, složile su nam se neke koordinate“, objasnio je Pančić. „On je nešto stariji, iako smo isto godište, završili smo isti fakultet i postali smo kao jedna osoba. Imamo slična razmišljanja o životu, pa smo i dan-danas jako veliki prijatelji i negujemo sve to što nas je davnih godina povezalo“.
Tek tada Pančić je prvi put seo u čuvenu „galiju“...
- A već godinu dana kasnije prvi put sam nastupio na nekom takmičenju u dubl-skulu, disciplini u kojoj sam kasnije imao najviše uspeha.
Par mi je bio Milorad Šakota i, na držanom prvenstvu na Bledu, skoro da smo postali prvaci Jugoslavije.
Iako smo vodili tokom čitave trke, on nije imao više snage, pa nam je pripala srebrna medalja.
Priznaćete, za debitante to je bio ekstra rezultat. Kasnije sam veslao sa Dimitrijem Dolgom, pa sa Darkom Majstorovićem, Draganom Obradovićem, Nikolom Stefanovićem, Miodragom Piroškim, Tomićem, Narandžićem i bila je to disciplina u kojoj sam se pronašao. Recimo, sa Obradovićem bio sam četiri puta uzastopno prvak Balkana, a sa svima njima stigao sam do 15 titula prvaka ondašnje Jugoslavije.
Pri tome mislim i na skif i na dubl skul i četverac skul, tako da te titule nekako nisamo ni računali, bile su nam tako normalne. Bila je to velika država, Danubius 1885 bio je svetsko ime, a Srba Saratlić fenomenalan trener, čovek kojeg su gotivili i kod kuće i napolju i koji je bio specijalista za skul discipline.
Prvi put je naš sagovornik nastupio, kao reprezentativac Jugoslavije, u paru s Darkom Majstorovićem, na Olimpijadi u Montrealu, 1976. godine. Osvojili su tada vrlo dobro deveto mesto, čime su opravdali odlazak u Kanadu.
Četvorica sinova
Zoran Pančić i njegova supruga Inka imaju četvoricu sinova. „Oženio sam se 1979. godine i Inka i ja imamo četverac skul: Miloša, Marka, Milana i Mladena i svi su oni već svoji ljudi“ , s ponosom će Pančić. „Rekreativno su se bavili sportom, ali imam i unuku Petru od Marka i snaje Brane, koja ide u treći razred i trenira odbojku kod Vase Mijića“.
- Bio sam mlad, 23 godine, a Darko je imao već 30 i nedugo potom prestao je da vesla. Ipak, ostao je sportskoj diplomatiji i njoj se posvetio, jer je jako dobro razumeo sport i veslanje. Pre nego što sam se „upario“ sa Miletom Stanulovim, on je već bio poznati veslač, koji je, 1978. godine, na Novom Zelandu, osvojio svetsku bronzu u skifu, što je bio rezutat ravan tituli svetskog prvaka.
Što se mene tiče, tada sam bio deo jako dobrog četverca skul, u postavi sa Obradovićem, Stefanovićem i Arežinom. Na Svetskom 1979. na Bledu, pre Olimpijade u Moskvi, iako smo vredeli za medalju, osvojili smo najgore, četvrto mesto. Stanulov, opet, za samo par stotinki nije ušao u finale u skifu, bio je na kraju deveti.
Par dana kasnije, na Mediteranskim igrama u Šibeniku, on je bio zlatni, dok smo mi osvojili srebro, iza Francuza. Tada je praktično počeo olimpijski ciklus za Moskvu...
Srba Saratlić bio je vrlo pametan čovek i trener i odlučio je da napravi dubl skul i četverac skul i oba čamca vredela su za olimpijsku medalju. Ja sam se našao u dublu sa Miletom, ali tek pošto smo isprobali sve moguće kombinacije. Ispalo je da je najbolja kombinacija bila ta, Stanulov – Pančić...
Olimpijska medalja je nešto drugo
Nikada veslači nisu bili istinske zvezde našeg sporta, to je bilo rezervisano za neke druge sportiste. „E, kada sam doneo olimpijsko srebro, sve se to promenilo“, uz osmeh će Zoran. „Tada su me ljudi prepoznavali na ulicama Novog Sada i šire. Ta odličja bila su nešto drugo, posebno, koja se pamte i o čemu su se kasnije pisale knjige. Veslanje je akademski sport, u kojem uživaju samo sami veslači, galijaški grana u kojoj guslaš kilometre i kilometre, Za velike rezultate morao si da veslaš, trčiš i dižš teret, a na vodu nismo izlazili jedino kada je magla i kada je ona okovana ledom. Za četiri godine, koliko traje olimpijski ciklus, u čamcu si morao da provedeš 26.000 kilometara, šest hiljada da pretrčiši i da podigneš u raznim vežbama još šest hiljada tona tereta“.
Četrdesetak dana pre Olimpijade, njih dvojica veslali su u Lucernu, gde su osvojili četvrto mesto, iza dve posade Istočne Nemačke i ČSSR-a.
- Otišli smo u Moskvu i prvu olimpijsku trku slabo odveslali i morali smo u repesaž. Prošli smo u polufinale, a odmah potom i borbe za medalje. Tamo su nas čekali Istočni Nemci, Čehoslovaci, Rusi, Italijani i Francuzi.
Na polovini staze izbili smo na drugo mesto, ispred čamca ČSSR-a, a iza Nemaca. Tokom trke bili su veliki talasi, a u ono vreme niko nije mogao ni da pomisli da bude bolji od Nemaca Krepa i Joakima, koji su bili svetski prvaci.
Mile i ja smo vodili računa da veslamo kako treba i da se slučajno ne prevrnemo (sledi smeh), ali, da je staza bila duža još 100 ili 200 metara, ko zna šta bi bilo. Uzeli smo srebro i bili zadovoljni, jer je to bila prva olimpijska medalja za Jugoslaviju u Moskvi.
Po završetku OI, Zoran Pančić je razmišljao o tome da završi karijeru, imao je 27 godina i neke drugačije planove. Ipak, našao se u konkurenciji za Los Anđeles, 1984. godine.
- Stanulov je bio u vojsci, pa sam menjao parove u dubl skulu. Ipak, kada se Mile vratio iz vojske, ponovo je na scenu stupio trofejni čamac. Pričao je Mile u (Ne)zaboravljenima kako smo pred Los Anđeles imali dosta star čamac, s kojim smo postizali dobre rezultate.
Poručili smo novi i Švajcarci su nam ga isporučili upravo kada smo došli u SAD. Imali smo probleme s jednim veslom i delovali smo kao početnici, iako smo bili izuzetno iskusni. Srećom, sa Saratlićem zajedno, uspeli smo da ga naštelujemo i prošli prvo u polfinale, a potom i finale. Konkurencija je bila žestoka, svako svakog mogao je u njoj da pobedi.
Bili smo drugi na 1.500 metara, prešli smo i Istočne Nemce koje nikada pre toga nismo dobili, kada su se pojavili neki klinci iz Belgije, za koje smo mislili da će u finišu da padnu. Bitku smo vodili mi i Ameri, koje je nešto ponelo u finišu, pa su trijumfovali ispred Belgijanaca, a nama je pripalo bronzano odličje.
Po osvajanju druge olimpijske medalje, Pančić je za Danubius 1885 veslao još dve godine na prvenstvima države i Balkana i onda je, 1986. godine, okončao sjajnu karijeru. Treba svemu dodati i podatak da je za sve te godine šest puta bio učesnik svetskih prvenstava, ali nije stizao na njima dalje od malih finala. Ipak, uz bavljenje sportom, završio je Ekonomski fakultet i izgrdio još jednu uspešnu, poslovnu karijeru.
Funkcije
Bio je Zoran Pančić i na odgovornim društvenim funkcijama.“Sportski uspesi vratili su mi se kroz razne društvene delatnosti“, naglasio je Zoran. „Bio sam sekretar SOFK Novog Sada u vreme kada je ona bila pojam u čitavoj zemlji, zahvaljujući ljudima pre mene i kada su ljudi iz čitave zemlje dolazili da uzmu pelcer od nas. Ostala su mi i brojna prijateljstva iz sportskog miljea, poput Ilije Pantelića, Slavka Obadova, Paje Bajčetića, Sikirića i da ne ređam dalje. Do pojave korone, u Beočinu sam održao druženje svih nas, a dolazili su na njega Dragan Kićanović, Zdravko Mutin, kao i brojni novinari. Osnovali smo i Asocijaciju legendi grada, u čemu nam je pomogao Grad Novi Sad, gde se okupljamo, ali i družimo s decom, kojoj pokušavamo da prenesemo iskustva i motivišemo ih da se bave sportom“.
- Kao veslači, nikada nismo bili sportske zvezde. Ostao mi je žal što nisam upisao DIF, za koji nisam položio prijemni ispit, zbog odbojke, gimnastike i još nekog loptačkog sporta.
Eto, bio sam prvak države u skifu, ali nisam stigao do tog fakulteta. Mogao sam da budem šampion koliko hoću, takvo je vreme bilo, morao si da zaslužiš taj indeks.
Zaposlio sam se u DDOR-u, svetskoj firmi koja je jako podržavala sport, 3. januara 1977. godine i u njemu ostao sve do penzije. Imao sam uvek jako veliku podršku rukovodilaca, a posebno kada su počele da stižu i najveće medalje, što je bila velika reklama i za sam DDOR Novi Sad – zaključio je svoje sećanje na veliku karijeru iza sebe Zoran Pančić.
Aleksandar Predojević