СВИ СМО ЈЕДНО, ТО ЈЕ НАША СНАГА Више од очекиваног... У посети инклузивној групи деце у Џудо клубу Војводина

Социјализација деце са тешкоћама у развоју не односи се само на васпитно-образовни систем у школским установама. Она подразумева укључивање детета у друштвени живот заједнице на свим нивоима, од образовања у школама, до активности у културним и спортским и многим другим едукативним активностима. Наш контакт са узорним новосадским спортским колективом, Џудо клубом Војводина успоставили смо управо посредством дела клупске активности усмерене на инклузију деце са посебним потребама. С њима непосредно ради клупски тренер, носилац црног појаса, дипломирани психолог Игор Ћујић, запослен у Заводу за медицину рада и спорта који је на татамију од првог разреда основне школе.

- Пре две године, некако непозвана, наметнула се идеја да у своје редове прихватимо и децу са посебним потребама. Добијали смо информације од родитеља и околине у којој деца обитавају. У међувремену, идеја се развила у нешто лепо и наставља да се развија, да живи и да траје – казује нам Ћујић и додаје да су у раду служи алатима које је стекао током школовања, али и својим животним искуством...

У клубу, ангажманом у инклузивној групи, стручним сугестијама знатно је подигла ниво инклузивног деловања волонтерка, дипломирани психолог Микица Унчанин:„Радећи у омладинској школи ФК Војводина и сада волонтерски у ЏК Војводина, схватила сам да  је спорт, а џудо посебно, најбоља инклузија за децу ометену у развоју .Спорт им пружа доживљај телесне целовитости како би били свесни различитих животних ситуација и искушења у њима. Такође, спорт умањује могућност њихове дискриминације и изолације”.

Пре годину и по дана, пласманом у елитно српско такмичење, џудисти Војводине постигли су историјски успех о  којем ће се још писати… Наше интересовање, међутим, овога пута било је усмерено на део који се односи на инклузију. Тек што смо разговор започели, прекинуо га је најмлађи члан инклузивне групе, 11-годишњи Лука Милосавац. Замолио је тренера за сугестију, али није пропустио да приупита ко смо, шта смо и којим правом смо “засметали” на тренингу:

– Запишите да сам ја овде пола године, мама ме је довела. Желим да научим борбене вештине, да могу да се одбраним. Прво сам научио технику осото-гари. То је техника тако што се нога уклизава између противникових ногу и онда бацање. Искрено, немам појма у овом тренутку које су још технике биле, али сам из прве положио за жути појас.

И оде Лука да се групи придружи у раду, очигледно задовољан првим интервјуом у спортској каријери. Покрај њега чланови инклузивне групе Стефан, Милица, Милош, али и чланови такмичарског клупског погона, са којима раде тренери Војводине. Ћујић објашњава да разлике нема и да сви пођеднако учествују у едукацији и надградњи усвојених вештина.

-Сви смо заједно у сали – објашњава Ћујић. – По узору на ону Микину: „Сви смо једно, то је наша снага...!“ Никаквих подела, нити разлика по било ком основу нема. – Истина, ја радим са групом. Сви су врло одговорни и савесно одговарају на све изазове тренажног процеса. Сигуран сам да би они тренирали по плану и да се ја изгубим на одређено време. Сви су недавно положили за жути појас. Јесте то почетак, али морамо да имамо на уму да је за пролаз требало да ураде најмање 12 техника. То јесте њихов успех и ми се њиме поносимо.

Члан инклузивне групе Стефан Грујић нам поносно показује свој појас, а тек је три месеца на татамију. Ту је, вели, зато што воли да ради џудо. Једина дама у друштву, за време нашег боравка у сали на Спенсу, Милица Даниловић била је конкретнија довођењем џуда на ниво уметности, а у својству правог портпарола групе наступио је Милош Телкић:

-Дошао сам пре годину дана, у време уписа у школе. Пре недељу дана положио сам за појас. Вероватно јесте било физички напорно, али толико ми се свиђало да нисам ни приметио. Јако је забавно и занимљиво. Волим борилачке спортове, џудо посебно јер нема ударања. Много је финији, мање је шанси да се повредимо. Нисам сигуран шта бих желео, можда црни појас…

У Вошином клубу има места за чланове узраста од три до 53. године, са којима раде квалификовани тренери: професор Јанош Копас, Иван Дела Кроче, Филип Тривуновић и Игор Ћујић. Свака освојена медаља, како чланови сведоче, прославља се као лични успех појединца, али и као вредност читавог колектива. А што се збирке трофеја тиче, има их: од локалних до покрајинских и државних првенства, све до европских и светских титула. 

Колико да се деца јесу пронашла у новом окружењу, барем у истој мери њихови родитељи су препознали идеју у раду, која се заснива на неговању индивидуалног приступа сваком детету, уз уклањање баријера које утичу на понашање деце.

- За четири месеца, колико смо овде, добили смо много више него што смо очекивали – озареног лица поверила нам је Лукина мама, Дајана Милосавац. - Дете је прихваћемо у групи, што је најважније јер интеграција производи осећај његовог личног задовољства. Лука је после три месеца тренинга полагао за жути појас. Положио је и то је његов први велики успех. Био је пресрећан и ми заједно с њим. Три године је тренирао атлетику, пливање такође, али у џуду је највише напредовао у сваком погледу, за тако кратко време.

Психолози су сагласни у оцени да успешна инклузија помаже свима у клубу да развију позитивне ставове према деци с ометеношћу, што би требало да буде основ усвајању принципа о једнакости у хармоничном друштву. За то је неопходно и разумевање друштвене заједнице, као и институција локалне самоуправе. За сада, све активности чланови инклузивне групе Џудо клуба Војводина реализују сопственим средствима. Ћујић и колеге му тренери јединствени су у оцени да њихов рад и залагање нису препознати у мери као у земљама у региону. Упркос извесном напретку, неопходна су даља улагања како би се остварила права све деце да уче у редовном образовном систему, али и да у клубовима, по узору на Џудо клуб Војводина, пронађу своје место у спортској породици, а посредством спортских активности и у друштву уопште.

Лазо Бакмаз