SVI SMO JEDNO, TO JE NAŠA SNAGA Više od očekivanog... U poseti inkluzivnoj grupi dece u Džudo klubu Vojvodina

Socijalizacija dece sa teškoćama u razvoju ne odnosi se samo na vaspitno-obrazovni sistem u školskim ustanovama. Ona podrazumeva uključivanje deteta u društveni život zajednice na svim nivoima, od obrazovanja u školama, do aktivnosti u kulturnim i sportskim i mnogim drugim edukativnim aktivnostima. Naš kontakt sa uzornim novosadskim sportskim kolektivom, Džudo klubom Vojvodina uspostavili smo upravo posredstvom dela klupske aktivnosti usmerene na inkluziju dece sa posebnim potrebama. S njima neposredno radi klupski trener, nosilac crnog pojasa, diplomirani psiholog Igor Ćujić, zaposlen u Zavodu za medicinu rada i sporta koji je na tatamiju od prvog razreda osnovne škole.

- Pre dve godine, nekako nepozvana, nametnula se ideja da u svoje redove prihvatimo i decu sa posebnim potrebama. Dobijali smo informacije od roditelja i okoline u kojoj deca obitavaju. U međuvremenu, ideja se razvila u nešto lepo i nastavlja da se razvija, da živi i da traje – kazuje nam Ćujić i dodaje da su u radu služi alatima koje je stekao tokom školovanja, ali i svojim životnim iskustvom...

U klubu, angažmanom u inkluzivnoj grupi, stručnim sugestijama znatno je podigla nivo inkluzivnog delovanja volonterka, diplomirani psiholog Mikica Unčanin:„Radeći u omladinskoj školi FK Vojvodina i sada volonterski u DŽK Vojvodina, shvatila sam da  je sport, a džudo posebno, najbolja inkluzija za decu ometenu u razvoju .Sport im pruža doživljaj telesne celovitosti kako bi bili svesni različitih životnih situacija i iskušenja u njima. Takođe, sport umanjuje mogućnost njihove diskriminacije i izolacije”.

Pre godinu i po dana, plasmanom u elitno srpsko takmičenje, džudisti Vojvodine postigli su istorijski uspeh o  kojem će se još pisati… Naše interesovanje, međutim, ovoga puta bilo je usmereno na deo koji se odnosi na inkluziju. Tek što smo razgovor započeli, prekinuo ga je najmlađi član inkluzivne grupe, 11-godišnji Luka Milosavac. Zamolio je trenera za sugestiju, ali nije propustio da priupita ko smo, šta smo i kojim pravom smo “zasmetali” na treningu:

– Zapišite da sam ja ovde pola godine, mama me je dovela. Želim da naučim borbene veštine, da mogu da se odbranim. Prvo sam naučio tehniku osoto-gari. To je tehnika tako što se noga uklizava između protivnikovih nogu i onda bacanje. Iskreno, nemam pojma u ovom trenutku koje su još tehnike bile, ali sam iz prve položio za žuti pojas.

I ode Luka da se grupi pridruži u radu, očigledno zadovoljan prvim intervjuom u sportskoj karijeri. Pokraj njega članovi inkluzivne grupe Stefan, Milica, Miloš, ali i članovi takmičarskog klupskog pogona, sa kojima rade treneri Vojvodine. Ćujić objašnjava da razlike nema i da svi pođednako učestvuju u edukaciji i nadgradnji usvojenih veština.

-Svi smo zajedno u sali – objašnjava Ćujić. – Po uzoru na onu Mikinu: „Svi smo jedno, to je naša snaga...!“ Nikakvih podela, niti razlika po bilo kom osnovu nema. – Istina, ja radim sa grupom. Svi su vrlo odgovorni i savesno odgovaraju na sve izazove trenažnog procesa. Siguran sam da bi oni trenirali po planu i da se ja izgubim na određeno vreme. Svi su nedavno položili za žuti pojas. Jeste to početak, ali moramo da imamo na umu da je za prolaz trebalo da urade najmanje 12 tehnika. To jeste njihov uspeh i mi se njime ponosimo.

Član inkluzivne grupe Stefan Grujić nam ponosno pokazuje svoj pojas, a tek je tri meseca na tatamiju. Tu je, veli, zato što voli da radi džudo. Jedina dama u društvu, za vreme našeg boravka u sali na Spensu, Milica Danilović bila je konkretnija dovođenjem džuda na nivo umetnosti, a u svojstvu pravog portparola grupe nastupio je Miloš Telkić:

-Došao sam pre godinu dana, u vreme upisa u škole. Pre nedelju dana položio sam za pojas. Verovatno jeste bilo fizički naporno, ali toliko mi se sviđalo da nisam ni primetio. Jako je zabavno i zanimljivo. Volim borilačke sportove, džudo posebno jer nema udaranja. Mnogo je finiji, manje je šansi da se povredimo. Nisam siguran šta bih želeo, možda crni pojas…

U Vošinom klubu ima mesta za članove uzrasta od tri do 53. godine, sa kojima rade kvalifikovani treneri: profesor Janoš Kopas, Ivan Dela Kroče, Filip Trivunović i Igor Ćujić. Svaka osvojena medalja, kako članovi svedoče, proslavlja se kao lični uspeh pojedinca, ali i kao vrednost čitavog kolektiva. A što se zbirke trofeja tiče, ima ih: od lokalnih do pokrajinskih i državnih prvenstva, sve do evropskih i svetskih titula. 

Koliko da se deca jesu pronašla u novom okruženju, barem u istoj meri njihovi roditelji su prepoznali ideju u radu, koja se zasniva na negovanju individualnog pristupa svakom detetu, uz uklanjanje barijera koje utiču na ponašanje dece.

- Za četiri meseca, koliko smo ovde, dobili smo mnogo više nego što smo očekivali – ozarenog lica poverila nam je Lukina mama, Dajana Milosavac. - Dete je prihvaćemo u grupi, što je najvažnije jer integracija proizvodi osećaj njegovog ličnog zadovoljstva. Luka je posle tri meseca treninga polagao za žuti pojas. Položio je i to je njegov prvi veliki uspeh. Bio je presrećan i mi zajedno s njim. Tri godine je trenirao atletiku, plivanje takođe, ali u džudu je najviše napredovao u svakom pogledu, za tako kratko vreme.

Psiholozi su saglasni u oceni da uspešna inkluzija pomaže svima u klubu da razviju pozitivne stavove prema deci s ometenošću, što bi trebalo da bude osnov usvajanju principa o jednakosti u harmoničnom društvu. Za to je neophodno i razumevanje društvene zajednice, kao i institucija lokalne samouprave. Za sada, sve aktivnosti članovi inkluzivne grupe Džudo kluba Vojvodina realizuju sopstvenim sredstvima. Ćujić i kolege mu treneri jedinstveni su u oceni da njihov rad i zalaganje nisu prepoznati u meri kao u zemljama u regionu. Uprkos izvesnom napretku, neophodna su dalja ulaganja kako bi se ostvarila prava sve dece da uče u redovnom obrazovnom sistemu, ali i da u klubovima, po uzoru na Džudo klub Vojvodina, pronađu svoje mesto u sportskoj porodici, a posredstvom sportskih aktivnosti i u društvu uopšte.

Lazo Bakmaz