„ДНЕВНИКОВ” НОВОГОДИШЊИ ИНТЕРВЈУ - ЗОРАН ГАЈИЋ, МИНИСТАР СПОРТА: Срби знају како се побеђује

Препорука његовом избору била је беспрекорна каријера вишеструког државног шампиона, учесника континенталног клупског фајнал фора, европског шампиона и светског вицешампиона, олимпијског победника, успешног интернационалца, председника Одбојкашког савеза Србије (ОСС), универзитетског предавача... На измаку смо олимпијске године, тако да се на почетку разговора наметнуло питање учешћа и постигнутих резултата српских спортиста на Играма у Паризу.   

– Није тајна, желели смо 10 медаља, плус-минус две-три... Према томе, математички је то испод наших очекивања. Међутим, специфична тежина Новакове медаље, фантастичан утисак о издању кошаркаша и тријумф ватерполиста, све су то моменти који нам дају разлог задовољству. Параспортистима свака часта! Било их је 23, а освојили су шест медаља, што је завидан проценат. Поносни смо на чињеницу да Србија и за параспортска достигнућа издваја 100 посто спортске премије.   

У односу на приоритете у раду Владе Србије, у којој су мери Ваша уверења испуњена када је реч о планирању буџета, његовом ребалансу и издвајању за спорт? 

– Одговорно тврдим да струковним савезима никада није било лакше. Када нешто недостаје, услед увећаних трошкова, попут припрема за Олимпијске игре, на пример, тада су присутне и екстра дознаке на дневном нивоу. У току је израда јединственог софтвера којим ћемо у будућности успети да објединимо инфраструктуру, стручњаке, такмичаре, децу и рекреативце, врхунски спорт, баш све, па и финансије. Тада ћемо моћи да одговоримо на постављено питање. Задовољство ми је да истакнем спремност др Михаила Јовановића, директора Канцеларије за ИТ и еУправу, да преузме обавезу израде таквог софтвера. До тада, одговорно тврдим да је износ, рачунајући и локалне самоуправе, неколико пута већи него што ми баратамо износом којим се финансирају 85 савеза и пет система.     

На атрактивној локацији у Београду ниче Национални одбојкашки центар, чију сте изградњу иницирали и покренули са позиције председника ОСС. Оцена је да је то одлучујући корак у заустављању ерозије српске одбојке.

– Изградњом Националног центра, уз погодности за рад репрезентативних селекција, решићемо и проблем недостатка термина за тренинге младих. Што се ерозије тиче, регистровали смо ми тај тренд још пре 20 година. Клуб је основа ћелија „производње“ шампиона, клуб узме дете од седам година да га тренира до 15-16. године. Тек у том узрасту савези формирају пионирске селекције. Према томе, евидентирани проблем могли бисмо да сместимо на клупски ниво. Желимо да  направимо пионирску репрезентацију, али немамо квалитетан кадар, зато што локална самоуправа није испунила обавезе. Даћемо одређене препоруке како то да решимо. 

Забринути сте подацима о здрављу и физичком стању нације, са акцентом на најмлађима. Шта ће Министарство предузети у том смеру?

– Министартсво спорта је, заједно са министарствима здравља и просвете, већ предузело акцију „Свако дете има право да одраста здраво“. Тиме желимо да и на научној бази дођемо до података о распострањености дијабетесом типа два, да су нам деца са кривом кичмом и равним стопалима, као и осталим телесним деформитетима... То су све последице акинезије (недостатка кретања). Тиме помажемо Министарству просвете да појача наставу физичког васпитања, јер кретање, вежбање јесте лек за све проблеме. 

Изградња спортске инфраструктуре у Србији, првенствено фудбалских стадиона, све до планирања националног храма спорта у Сурчину, обележили су период Вашег мандата. Нису ретке реакције опонената у смеру да градимо стадионе, а немамо ни респектабилне клубове, нити фудбалере. 

– Налазимо се у 21. веку. Крпењаче су прошлост, баш као и табла на бандери за баскет, или две торбе на улици за мале голиће... Деца траже оптималне услове, траже тренера и свлачионицу, траже дресове, комплетну опрему, што је у реду. То је савремена технологија „производње“ будућих шампиона. Примедбе опонената могуће је упоредити, на пример, са захтевима да не купујемо тракторе, него да хранимо волове и плугом да завршавамо капиталне објекте. 

На ком је нивоу минулих година спорт допринео међународном угледу Србије у свету? Колико је тај углед одраз системског рада у спорту, а колико производ „породичне мануфактуре“, са Ђоковићем, Јокићем, Вилагош и Топићевом у првом реду?

– Спортисти су наши најбољи амбасадори, Новак, Јокић и остали наши великани редом... Кад сам пре 30 година стигао у Грчку затекао сам тамошње правило: „Ако хоћеш да победиш, узми Србе. Ако су мало и слабији, они знају како се побеђује“. Допринос наших спортиста угледу Србије је огроман. На други део покушаћу да одговорим пластично: док ја вама ово причам, то не прича само Зоран Гајић. Кроз мене причају сви моји наставници, професори, од основне и средње школе до факултета, прича моја породица, моји преци, моје окружење, нација... Срђан Ђоковић је феноменалан лик. И он је формиран тако како су га формирали његов отац и његов ђед и његова струка и његови професори, да би он био такав какав јесте и да би то пренео на Новака. То све иде с колена на колено. То је та наша етнопсихологија, неки наш фенотип. Тешко је време било док је Новак растао и развијао се. Вилагош и Топићева, наши драгуљи, данас добијају много више него што је то Ангелинин тата добијао деведесетих. Кад се само сетим како смо се довијали у време док је Топић скакао. Боље да заборавимо. Заправо, не... Боље да то никада не заборавимо, него да подсећањем опомињемо и да се надамо да се такво време никада више никоме и нигде неће поновити.

Поткрај прошлог века радили сте у Грчкој, кад су у тој земји били Божидар Маљковић, Владе Ђуровић, Душко Бајевић...   Било је то време када су српски тренери у знатној мери кројили ниво европских спортских вредности. Шта је разлог да почетком новог века све је мање таквих случајева?

– Имамо десет, што државних, што приватних факултета који едукују тренере, а тренера је све мање. Време је да се на факултетима, нарочито на приватним, запитају шта и како раде. Истина је да је смањен број младих тренера који су курентни на светском тржишту. Реч је о изостанку њихове мотивације, али и могућности за напредак. Данас глобалне мреже нуде милијарде информација, што није био случај у моје време. Свакоме је све доступно и сваки мотивисан тренер може да настави перманентно образовање. Као предуслов томе, неопходна је јака жеља и намера да се у томе успе. 

Како је дефинисан однос према нашим спортистима на Косову и Метохији? Какав је став по питању сусрета наших клубова и репрезентација са селекцијама тзв. Косова у међународним сусретима? 

– На жалост, по добијању тзв. „спортске независности“ ОК тзв. Косова, кренула је лавина признања од Фифе, Уефе и осталих међународних конфедерација. Када то наши клубови, савези и функционери не би поштовали сусрели би се са суспензијама. Спорт је био међу првим подмуклим ударцима које смо истрпели. Влада, Министарство иностраних послова и Министарство спорта послали су свим савезима јасне инструкције како би требало да се понашају у одређеним ситуацијама, да бисмо сачувамо српски спорт. 

EXPO 27. је велика шанса Србије у позиционирању земље у односу на Европу и свет. Како ће српски спорт да искористи светску изложбу 2027. године?

– EXPO је фантастична ствар која се Србији десила. Очекујемо више од два и по милиона посетилаца, више од 100 земаља које излажу. Добићемо велелепни функционални Национални стадион и друге објекте. Отворени смо за сарадњу у погледу предлога и сугестија како да нам остане што више садржаја? Музеј спорта био би огроман бенефит. Попут школа у природи и музеј спорта посећивала би деца из Србије и окружења у оквиру теоретског часа наставе физичког васпитања. Ми јесмо спортска велесила у односу на број становника и морамо да искористимо сваку могућност која нам се пружа за унапређење спортског престижа нације. Немамо право да пропустимо шансу коју нам EXPO 27. пружа!