„DNEVNIKOV” NOVOGODIŠNJI INTERVJU - ZORAN GAJIĆ, MINISTAR SPORTA: Srbi znaju kako se pobeđuje

Preporuka njegovom izboru bila je besprekorna karijera višestrukog državnog šampiona, učesnika kontinentalnog klupskog fajnal fora, evropskog šampiona i svetskog vicešampiona, olimpijskog pobednika, uspešnog internacionalca, predsednika Odbojkaškog saveza Srbije (OSS), univerzitetskog predavača... Na izmaku smo olimpijske godine, tako da se na početku razgovora nametnulo pitanje učešća i postignutih rezultata srpskih sportista na Igrama u Parizu.   

– Nije tajna, želeli smo 10 medalja, plus-minus dve-tri... Prema tome, matematički je to ispod naših očekivanja. Međutim, specifična težina Novakove medalje, fantastičan utisak o izdanju košarkaša i trijumf vaterpolista, sve su to momenti koji nam daju razlog zadovoljstvu. Parasportistima svaka časta! Bilo ih je 23, a osvojili su šest medalja, što je zavidan procenat. Ponosni smo na činjenicu da Srbija i za parasportska dostignuća izdvaja 100 posto sportske premije.   

U odnosu na prioritete u radu Vlade Srbije, u kojoj su meri Vaša uverenja ispunjena kada je reč o planiranju budžeta, njegovom rebalansu i izdvajanju za sport? 

– Odgovorno tvrdim da strukovnim savezima nikada nije bilo lakše. Kada nešto nedostaje, usled uvećanih troškova, poput priprema za Olimpijske igre, na primer, tada su prisutne i ekstra doznake na dnevnom nivou. U toku je izrada jedinstvenog softvera kojim ćemo u budućnosti uspeti da objedinimo infrastrukturu, stručnjake, takmičare, decu i rekreativce, vrhunski sport, baš sve, pa i finansije. Tada ćemo moći da odgovorimo na postavljeno pitanje. Zadovoljstvo mi je da istaknem spremnost dr Mihaila Jovanovića, direktora Kancelarije za IT i eUpravu, da preuzme obavezu izrade takvog softvera. Do tada, odgovorno tvrdim da je iznos, računajući i lokalne samouprave, nekoliko puta veći nego što mi baratamo iznosom kojim se finansiraju 85 saveza i pet sistema.     

Na atraktivnoj lokaciji u Beogradu niče Nacionalni odbojkaški centar, čiju ste izgradnju inicirali i pokrenuli sa pozicije predsednika OSS. Ocena je da je to odlučujući korak u zaustavljanju erozije srpske odbojke.

– Izgradnjom Nacionalnog centra, uz pogodnosti za rad reprezentativnih selekcija, rešićemo i problem nedostatka termina za treninge mladih. Što se erozije tiče, registrovali smo mi taj trend još pre 20 godina. Klub je osnova ćelija „proizvodnje“ šampiona, klub uzme dete od sedam godina da ga trenira do 15-16. godine. Tek u tom uzrastu savezi formiraju pionirske selekcije. Prema tome, evidentirani problem mogli bismo da smestimo na klupski nivo. Želimo da  napravimo pionirsku reprezentaciju, ali nemamo kvalitetan kadar, zato što lokalna samouprava nije ispunila obaveze. Daćemo određene preporuke kako to da rešimo. 

Zabrinuti ste podacima o zdravlju i fizičkom stanju nacije, sa akcentom na najmlađima. Šta će Ministarstvo preduzeti u tom smeru?

– Ministartsvo sporta je, zajedno sa ministarstvima zdravlja i prosvete, već preduzelo akciju „Svako dete ima pravo da odrasta zdravo“. Time želimo da i na naučnoj bazi dođemo do podataka o raspostranjenosti dijabetesom tipa dva, da su nam deca sa krivom kičmom i ravnim stopalima, kao i ostalim telesnim deformitetima... To su sve posledice akinezije (nedostatka kretanja). Time pomažemo Ministarstvu prosvete da pojača nastavu fizičkog vaspitanja, jer kretanje, vežbanje jeste lek za sve probleme. 

Izgradnja sportske infrastrukture u Srbiji, prvenstveno fudbalskih stadiona, sve do planiranja nacionalnog hrama sporta u Surčinu, obeležili su period Vašeg mandata. Nisu retke reakcije oponenata u smeru da gradimo stadione, a nemamo ni respektabilne klubove, niti fudbalere. 

– Nalazimo se u 21. veku. Krpenjače su prošlost, baš kao i tabla na banderi za basket, ili dve torbe na ulici za male goliće... Deca traže optimalne uslove, traže trenera i svlačionicu, traže dresove, kompletnu opremu, što je u redu. To je savremena tehnologija „proizvodnje“ budućih šampiona. Primedbe oponenata moguće je uporediti, na primer, sa zahtevima da ne kupujemo traktore, nego da hranimo volove i plugom da završavamo kapitalne objekte. 

Na kom je nivou minulih godina sport doprineo međunarodnom ugledu Srbije u svetu? Koliko je taj ugled odraz sistemskog rada u sportu, a koliko proizvod „porodične manufakture“, sa Đokovićem, Jokićem, Vilagoš i Topićevom u prvom redu?

– Sportisti su naši najbolji ambasadori, Novak, Jokić i ostali naši velikani redom... Kad sam pre 30 godina stigao u Grčku zatekao sam tamošnje pravilo: „Ako hoćeš da pobediš, uzmi Srbe. Ako su malo i slabiji, oni znaju kako se pobeđuje“. Doprinos naših sportista ugledu Srbije je ogroman. Na drugi deo pokušaću da odgovorim plastično: dok ja vama ovo pričam, to ne priča samo Zoran Gajić. Kroz mene pričaju svi moji nastavnici, profesori, od osnovne i srednje škole do fakulteta, priča moja porodica, moji preci, moje okruženje, nacija... Srđan Đoković je fenomenalan lik. I on je formiran tako kako su ga formirali njegov otac i njegov đed i njegova struka i njegovi profesori, da bi on bio takav kakav jeste i da bi to preneo na Novaka. To sve ide s kolena na koleno. To je ta naša etnopsihologija, neki naš fenotip. Teško je vreme bilo dok je Novak rastao i razvijao se. Vilagoš i Topićeva, naši dragulji, danas dobijaju mnogo više nego što je to Angelinin tata dobijao devedesetih. Kad se samo setim kako smo se dovijali u vreme dok je Topić skakao. Bolje da zaboravimo. Zapravo, ne... Bolje da to nikada ne zaboravimo, nego da podsećanjem opominjemo i da se nadamo da se takvo vreme nikada više nikome i nigde neće ponoviti.

Potkraj prošlog veka radili ste u Grčkoj, kad su u toj zemji bili Božidar Maljković, Vlade Đurović, Duško Bajević...   Bilo je to vreme kada su srpski treneri u znatnoj meri krojili nivo evropskih sportskih vrednosti. Šta je razlog da početkom novog veka sve je manje takvih slučajeva?

– Imamo deset, što državnih, što privatnih fakulteta koji edukuju trenere, a trenera je sve manje. Vreme je da se na fakultetima, naročito na privatnim, zapitaju šta i kako rade. Istina je da je smanjen broj mladih trenera koji su kurentni na svetskom tržištu. Reč je o izostanku njihove motivacije, ali i mogućnosti za napredak. Danas globalne mreže nude milijarde informacija, što nije bio slučaj u moje vreme. Svakome je sve dostupno i svaki motivisan trener može da nastavi permanentno obrazovanje. Kao preduslov tome, neophodna je jaka želja i namera da se u tome uspe. 

Kako je definisan odnos prema našim sportistima na Kosovu i Metohiji? Kakav je stav po pitanju susreta naših klubova i reprezentacija sa selekcijama tzv. Kosova u međunarodnim susretima? 

– Na žalost, po dobijanju tzv. „sportske nezavisnosti“ OK tzv. Kosova, krenula je lavina priznanja od Fife, Uefe i ostalih međunarodnih konfederacija. Kada to naši klubovi, savezi i funkcioneri ne bi poštovali susreli bi se sa suspenzijama. Sport je bio među prvim podmuklim udarcima koje smo istrpeli. Vlada, Ministarstvo inostranih poslova i Ministarstvo sporta poslali su svim savezima jasne instrukcije kako bi trebalo da se ponašaju u određenim situacijama, da bismo sačuvamo srpski sport. 

EXPO 27. je velika šansa Srbije u pozicioniranju zemlje u odnosu na Evropu i svet. Kako će srpski sport da iskoristi svetsku izložbu 2027. godine?

– EXPO je fantastična stvar koja se Srbiji desila. Očekujemo više od dva i po miliona posetilaca, više od 100 zemalja koje izlažu. Dobićemo velelepni funkcionalni Nacionalni stadion i druge objekte. Otvoreni smo za saradnju u pogledu predloga i sugestija kako da nam ostane što više sadržaja? Muzej sporta bio bi ogroman benefit. Poput škola u prirodi i muzej sporta posećivala bi deca iz Srbije i okruženja u okviru teoretskog časa nastave fizičkog vaspitanja. Mi jesmo sportska velesila u odnosu na broj stanovnika i moramo da iskoristimo svaku mogućnost koja nam se pruža za unapređenje sportskog prestiža nacije. Nemamo pravo da propustimo šansu koju nam EXPO 27. pruža!