ПАРАОЛИМПИЈЦИ СУ ЗВЕЗДА ВОДИЉА СВИХ ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ Трасирање пута за будуће шампионе

По речима Бориславе Перић Ранковић, прослављене парастонотенисерке и параолимпијке и бивше студенткиње Факултета за спорт и психологију, важно је и да параспортисти упознају јавност са својим начином припрема за велика такмичења, а нарочито за Параолимпијске игре.

- Једноставно, људи виде само то како одрађујемо квалификације, како смо остварили неке норме и како одлазимо на Параолимпијске игре. За оно између што се дешава да би се стигло до врхунског резултата мало ко зна и мало ко се у то удубљује. Зато је толико битно да имамо где да кажемо шта је то нама важно и да онда заједничким снагама и идејама утиремо пут за неке нове и будуће шампионе – речи су Бориславе Перић Ранковић.

По њеној оцени, спортистима који долазе иза генерације успешних параолимпијаца, којој и она припада, ипак ће бити лакше, јер је стаза колико-толико трасирана.

- Биће им лакше јер смо ми пробили неке баријере и разоткрили неке предрасуде. Самим тим направили смо такву атмосферу у јавности да људи све више желе да помогну и желе да учествују у ономе што ми радимо. Сећам се својих почетака, када медији нису толико пратили наш рад. Сада је сасвим другачија прича а надам се да ће у будућности бити све боље и боље. И медији и друштво обраћају све више пажње на нас и самим тим нам омогућавају да указујемо шта је оно што нас мучи и шта је то што би требало да се прилагођава за будуће шампионе.

Зоран Мићовић, председник Параолимпијског комитетата Србије, подсећа да је ПОКС задужен за 16 савеза, уз оцену да се ту сви параспортисти и параолимпијци се осећају као код своје куће. 

- Питање је, међутим, да ли смо ми довољно препознати? Препознати смо када доносимо медаље, када се параолимпијци врате са Параолимпијских игара с великим бројем одличја: из Бразила са девет, из Токија са шест одличја- подсетио је Мићовић. – Онда нас мало тапшу по леђима, па онда уследи затишје, а ево сад и редукција буџета у олимпијској години. То се, срећом, неће одразити на спортисте који одлазе у Париз, али ће се одразити на следећи период. Не може нико да се појави на великом такмичењу, а да пре тога није освојио неку медаљу на државном првенству, светском купу, европском и светском првенству, па на Параолимпијским играма. У то су уложене године и године труда и рада.

Снежана Вујановић, психолог у Покрајинском заводу за спорт и медицину спорта, истиче да је психолошка припрема параспориста веома важна, баш колико и физичка спрема. „Као што је значајна карика психолошка припрема генерално за све спортисте, тако је важна и за параолимпијце. Сада се препознаје да је то дефинитивно један од корака који је неопходан. Већ неколико година уназад радим психолошку припрему са неким од наших параолимпијаца и то је посебан изазов, као и посебно искуство. Што се саме психолошке припреме тиче, принципи су исти као када се ради са било којим спортистом, али је потребно да се упозна спортиста са инвалидитетом и да се упознају његове карактеристике. Да се види који су његови потенцијали, шта је то што евентуално негде у когнитивном плану прави проблем и онда се раде технике које се раде иначе у психолошкој припреми: концентрација, пажња, фокус, неке вежбе релаксације”, навела је Снежана Вујановић. 

Председник Параолимпијског комитетата Србије није при томе пропустио прилику да истакне колико је у свему томе важан рад тренера...

- И у једном наслову Стратегије развоја спорта тренер је основ успеха. Медаље се само додељују на Параолимпијским играма, али пре тога се дуго и напорно ради. Стога се надам да ћемо имати веће разумевање у будућности. Јер, процене су да је десетак процената становништва са неким мобликом инвалидитета, а наши спортисти параолимпијци су звезда водиља свих особа са инвалидитетом. 

Текст и фото: Гордана Маленовић