PARAOLIMPIJCI SU ZVEZDA VODILJA SVIH OSOBA SA INVALIDITETOM Trasiranje puta za buduće šampione

Po rečima Borislave Perić Ranković, proslavljene parastonoteniserke i paraolimpijke i bivše studentkinje Fakulteta za sport i psihologiju, važno je i da parasportisti upoznaju javnost sa svojim načinom priprema za velika takmičenja, a naročito za Paraolimpijske igre.

- Jednostavno, ljudi vide samo to kako odrađujemo kvalifikacije, kako smo ostvarili neke norme i kako odlazimo na Paraolimpijske igre. Za ono između što se dešava da bi se stiglo do vrhunskog rezultata malo ko zna i malo ko se u to udubljuje. Zato je toliko bitno da imamo gde da kažemo šta je to nama važno i da onda zajedničkim snagama i idejama utiremo put za neke nove i buduće šampione – reči su Borislave Perić Ranković.

Po njenoj oceni, sportistima koji dolaze iza generacije uspešnih paraolimpijaca, kojoj i ona pripada, ipak će biti lakše, jer je staza koliko-toliko trasirana.

- Biće im lakše jer smo mi probili neke barijere i razotkrili neke predrasude. Samim tim napravili smo takvu atmosferu u javnosti da ljudi sve više žele da pomognu i žele da učestvuju u onome što mi radimo. Sećam se svojih početaka, kada mediji nisu toliko pratili naš rad. Sada je sasvim drugačija priča a nadam se da će u budućnosti biti sve bolje i bolje. I mediji i društvo obraćaju sve više pažnje na nas i samim tim nam omogućavaju da ukazujemo šta je ono što nas muči i šta je to što bi trebalo da se prilagođava za buduće šampione.

Zoran Mićović, predsednik Paraolimpijskog komitetata Srbije, podseća da je POKS zadužen za 16 saveza, uz ocenu da se tu svi parasportisti i paraolimpijci se osećaju kao kod svoje kuće. 

- Pitanje je, međutim, da li smo mi dovoljno prepoznati? Prepoznati smo kada donosimo medalje, kada se paraolimpijci vrate sa Paraolimpijskih igara s velikim brojem odličja: iz Brazila sa devet, iz Tokija sa šest odličja- podsetio je Mićović. – Onda nas malo tapšu po leđima, pa onda usledi zatišje, a evo sad i redukcija budžeta u olimpijskoj godini. To se, srećom, neće odraziti na sportiste koji odlaze u Pariz, ali će se odraziti na sledeći period. Ne može niko da se pojavi na velikom takmičenju, a da pre toga nije osvojio neku medalju na državnom prvenstvu, svetskom kupu, evropskom i svetskom prvenstvu, pa na Paraolimpijskim igrama. U to su uložene godine i godine truda i rada.

Snežana Vujanović, psiholog u Pokrajinskom zavodu za sport i medicinu sporta, ističe da je psihološka priprema parasporista veoma važna, baš koliko i fizička sprema. „Kao što je značajna karika psihološka priprema generalno za sve sportiste, tako je važna i za paraolimpijce. Sada se prepoznaje da je to definitivno jedan od koraka koji je neophodan. Već nekoliko godina unazad radim psihološku pripremu sa nekim od naših paraolimpijaca i to je poseban izazov, kao i posebno iskustvo. Što se same psihološke pripreme tiče, principi su isti kao kada se radi sa bilo kojim sportistom, ali je potrebno da se upozna sportista sa invaliditetom i da se upoznaju njegove karakteristike. Da se vidi koji su njegovi potencijali, šta je to što eventualno negde u kognitivnom planu pravi problem i onda se rade tehnike koje se rade inače u psihološkoj pripremi: koncentracija, pažnja, fokus, neke vežbe relaksacije”, navela je Snežana Vujanović. 

Predsednik Paraolimpijskog komitetata Srbije nije pri tome propustio priliku da istakne koliko je u svemu tome važan rad trenera...

- I u jednom naslovu Strategije razvoja sporta trener je osnov uspeha. Medalje se samo dodeljuju na Paraolimpijskim igrama, ali pre toga se dugo i naporno radi. Stoga se nadam da ćemo imati veće razumevanje u budućnosti. Jer, procene su da je desetak procenata stanovništva sa nekim moblikom invaliditeta, a naši sportisti paraolimpijci su zvezda vodilja svih osoba sa invaliditetom. 

Tekst i foto: Gordana Malenović