(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ПАВЛЕ ПАЈА БАЈЧЕТИЋ, ЛЕГЕНДАРНИ ЏУДИСТА Пут од Српске црње до европског врха

Из визуре треће деценије 21. века многима, посебно нашим млађим читаоцима, то може да се учини “немогућом мисијом”, али ипак - могуће је. Да не бисмо ширили причу, реч смо дали самом Паји, како га пријатељи одмилоште ословљавају.

- Отац и мајка доселили су се, из Херцеговине, у Банатско Карађорђево, 1940. године - почео је своју приповест Павле Бајчетић. - Отац је имао добровољачку земљу у том месту и желео је да је прода, па да се врати у свој родни крај, али почео је Други светски рат и остао је у Банату. Када се велики сукоб окончао, добио је швапску кућу у Српској Црњи. Управо ту сам, 1945. године, рођен, али су, после само годину дана, родитељи одлучили да се врате у нашу малу кућу у Банатском Карађорђеву. Рекао је отац тада отприлике овако: “Нећу ја на туђој муци да живим и радим, идем ја у моју кућицу”. Због тога му је било у животу много теже, али је то можда била исправна одлука, јер је желео да све што у животу створи, направи својим радом и рукама.

У породици Бајчетић било је четворо деце, а Павле је основну школу завршио у свом селу, да би се потом уписао у Пољопривредну школу у Футогу, где је и почео да се бави спортом.

– У средњу школу кренуо сам 1960, а две године касније почео сам да се бавим спортом, одмах након Европског првенства у боксу, које је одржано у Београду. Тада је Петар Бенедек из Војводине, у лакој категорији био у финалу са Мекагартом и освојио сребрну медаљу, а ја сам заволео тај спорт. Почео сам да тренирам “племениту вештину” и први тренер био ми је Јоца Леђанац. 
Убрзо су наишли и први већи успеси на спортском пољу.

- Постао сам јуниорски првак ондашње Југославије у тешкој категорији, пет пута сам био и млади репрезентативац, у  селекцију у којој су , уз мене, били и Хамзић, Ибрахимовић, Веселиновић, Џакула, Тодоровић, Салаи, Маровић, Костовски и Висић. Међутим, већ 1963. почео сам да тренирам и џудо и неко време свакодневно сам био у две сале.  Одрадим најпре боксерски тренинг, мало се одморим, па ајде на џудо. 

Био је то, судбина ће касније да потврди, прави потез. Управо у џудоу Бајчетић је остварио резултате по којима је остао запамћен у историји нашег спорта.

- Почео сам у Партизану с Телепа, али ме је убрзо приметио Светозар Дража Михајловић, који ме је убедио да пређем у Славију. Био сам млад, лепо грађен и снажан, а уз то сам показивао и велику жељу да напредујем. Заједно смо кренули мој кум Славко Обадов, с којим сам у исто време дебитовао, а много година касније, и опростио се од репрезентације Југославије. Тада су Славији били Лука Малеш, Димитракис Константинидис, касније и Момир Лучић, Јанош Чихи, Петко Секулић, накратко и Бранко Драгић... Доста јака екипа. Били смо неколико пута други на екипном првенству, да бисмо, 1978, постали и прваци државе. 

Имали су тада Новосађани небројено успеха на татамију, а Паја се присетио својих највреднијих домета.

- На Медитеранским играма 1971. освојио сам сребро у супертешкој категорији, а у Алжиру, четири године касније, узео сам злато. На Европском првенству Лиону, 1975. године, освојио сам  бронзу.  Уз то, на Светском студентском првенству у Лондону, 1972. године, био сам други. Коначно, на Олимпијади у Минхену 1972, био сам пети. У полутешкој категорији у којој сам се борио, првак наше земље био сам шест пута и још у два наврата у апсолутној конкуренцији, четири пута био сам други, а шест пута трећепласирани.  У то време наш спорт био је изузетно развијен, у свим републикама и покрајинама било је много клубова који су заслуживали пун респект, као и сјајних појединаца. Конкуренција је била велика, није било ни мало лако доћи до вредних резултата, али, ето, гурало се унапред. 

О највећем ривалу на џудо струњачи, казао је: - Највећи супарник у категорији био ми је Горан Жувела, некадашњи првак Европе, с којим сам имао чак 32 борбе. Победио сам га 15 пута, он мене 16, а једна борба била је нерешена. Ипак, када је био најбољи на континенту, савладао сам га, и то усред Загреба. И данас се чујем с њим, има троје деце и живи у Аустралији.

Занимало нас је да ли је на Бајчетићеве успехе утицао велики рад, или нешто “оно”, што је носио у својим генима.

- Мислим да сам те “предуслове” понео у генима. Волео сам и друге спортове, па и фудбал, али нисам бог-зна-како баратао лоптом. Борилачки спортови, ипак, више су ми одговарали.

Да ли су и у то време спортисти који су се борили у рингу, на татамију или струњачи, важили, као у неко касније време,  и за жестоке момке?

- Јесу, али што је то било тако, кривица је била и до родитеља, који нису добро васпитали или усмерили своју децу. Ако човек овлада неком борилачком вештином, то може да се сматра као да располаже хладним оружјем. Употребљавати то на улици и без разлога да би се неко истакао, врло је ружно. Било је и контрапримера: неки момчићи који су волели да се туку, када би почели да тренирају неки борилачки спорт, смирили су се, јер су вишак енергије трошили на тренинзима. 

Познато је да Бајчетић има висок ранг у џудоу - црни појас, осми ДАН.

- Црни појас је мајсторско звање, где се мора савладати одређени број техника. Пред ДАН Колегијумом, полаже се за сваки напредак. Био сам члан тог тела, које се окупља једном у години, и оцењује учинак кандидата. Они морају да буду активни и да се такмиче, у супротном, губе то право. То их тера да напредују и дају властити допринос џудоу. Ја имам осми ДАН, од могућих десет, што је веома високо звање - додао је Павле Бајчетић, иначе и добитник Спартакове и бројних других награда.

Александар Предојевић