(NE)ZABORAVLJENI: PAVLE PAJA BAJČETIĆ, LEGENDARNI DŽUDISTA Put od Srpske crnje do evropskog vrha
Listajući zamišljene stranice sportskog spomenara, naletali smo na ime Pavla Bajčetića (79), legendarnog, pre svega džudiste, ali i sportiste koji je osvajao medalje i u boksu, rvanju i sambou.
Iz vizure treće decenije 21. veka mnogima, posebno našim mlađim čitaocima, to može da se učini “nemogućom misijom”, ali ipak - moguće je. Da ne bismo širili priču, reč smo dali samom Paji, kako ga prijatelji odmilošte oslovljavaju.
- Otac i majka doselili su se, iz Hercegovine, u Banatsko Karađorđevo, 1940. godine - počeo je svoju pripovest Pavle Bajčetić. - Otac je imao dobrovoljačku zemlju u tom mestu i želeo je da je proda, pa da se vrati u svoj rodni kraj, ali počeo je Drugi svetski rat i ostao je u Banatu. Kada se veliki sukob okončao, dobio je švapsku kuću u Srpskoj Crnji. Upravo tu sam, 1945. godine, rođen, ali su, posle samo godinu dana, roditelji odlučili da se vrate u našu malu kuću u Banatskom Karađorđevu. Rekao je otac tada otprilike ovako: “Neću ja na tuđoj muci da živim i radim, idem ja u moju kućicu”. Zbog toga mu je bilo u životu mnogo teže, ali je to možda bila ispravna odluka, jer je želeo da sve što u životu stvori, napravi svojim radom i rukama.
Rvačka medalja
Iako nikada nije trenirao rvanje, Pavle Bajčetić je i tom sportu osvojio jednu veliku medalju. Bilo je to na Mediteranskim igrama u Izmiru, 1971. godine.
- Završilo se tada takmičenje u džudou i, šaleći se s rvačkim trenerom Ristom Takovim, predložio sam mu da me prijavi za takmičenje slobodnim stilom. Složio se na kraju i dobio sam opremu za taj sport na licu mesta i otišao na veliki stadion “Kemal Ataturk”. Savladao sam Španca, sutradan Francuza i Sirijca i, na samom kraju Igara, trebalo je da se borim u finalu, pred 35.000 gledalaca. Nažalost, ukočio sam se i nisam mogao da izađem na megdan... Ali, uzeo sam srebrnu medalju.
U porodici Bajčetić bilo je četvoro dece, a Pavle je osnovnu školu završio u svom selu, da bi se potom upisao u Poljoprivrednu školu u Futogu, gde je i počeo da se bavi sportom.
– U srednju školu krenuo sam 1960, a dve godine kasnije počeo sam da se bavim sportom, odmah nakon Evropskog prvenstva u boksu, koje je održano u Beogradu. Tada je Petar Benedek iz Vojvodine, u lakoj kategoriji bio u finalu sa Mekagartom i osvojio srebrnu medalju, a ja sam zavoleo taj sport. Počeo sam da treniram “plemenitu veštinu” i prvi trener bio mi je Joca Leđanac.
Ubrzo su naišli i prvi veći uspesi na sportskom polju.
Boks kao prva ljubav
Moja prva ljubav bio je boks - jasan je Dragić. - Međutim, mnogo više tehnika postoji u džudou i taj sport bio mi je izazovniji. Ipak, kao dete, voleo sam i da se rvem i možda je to, zbog određenih sličnosti, doprinelo da izaberem džudo.
- Postao sam juniorski prvak ondašnje Jugoslavije u teškoj kategoriji, pet puta sam bio i mladi reprezentativac, u selekciju u kojoj su , uz mene, bili i Hamzić, Ibrahimović, Veselinović, Džakula, Todorović, Salai, Marović, Kostovski i Visić. Međutim, već 1963. počeo sam da treniram i džudo i neko vreme svakodnevno sam bio u dve sale. Odradim najpre bokserski trening, malo se odmorim, pa ajde na džudo.
Srebro na EP u sambou
Svestranost kada su u pitanju borilački sportovi, Bajčetić je pokazao i 1974. godine u Madridu. „Tada sam postao vicešampion Starog kontinenta, a tadašnji španski princ Huan Karlos delio je medalje najboljima”, uz osmeh će Paja. „Nedugo potom, on je postao i šapnski kralj, s kojim sam se, eto, čak i rukovao”.
Bio je to, sudbina će kasnije da potvrdi, pravi potez. Upravo u džudou Bajčetić je ostvario rezultate po kojima je ostao zapamćen u istoriji našeg sporta.
- Počeo sam u Partizanu s Telepa, ali me je ubrzo primetio Svetozar Draža Mihajlović, koji me je ubedio da pređem u Slaviju. Bio sam mlad, lepo građen i snažan, a uz to sam pokazivao i veliku želju da napredujem. Zajedno smo krenuli moj kum Slavko Obadov, s kojim sam u isto vreme debitovao, a mnogo godina kasnije, i oprostio se od reprezentacije Jugoslavije. Tada su Slaviji bili Luka Maleš, Dimitrakis Konstantinidis, kasnije i Momir Lučić, Janoš Čihi, Petko Sekulić, nakratko i Branko Dragić... Dosta jaka ekipa. Bili smo nekoliko puta drugi na ekipnom prvenstvu, da bismo, 1978, postali i prvaci države.
Imali su tada Novosađani nebrojeno uspeha na tatamiju, a Paja se prisetio svojih najvrednijih dometa.
- Na Mediteranskim igrama 1971. osvojio sam srebro u superteškoj kategoriji, a u Alžiru, četiri godine kasnije, uzeo sam zlato. Na Evropskom prvenstvu Lionu, 1975. godine, osvojio sam bronzu. Uz to, na Svetskom studentskom prvenstvu u Londonu, 1972. godine, bio sam drugi. Konačno, na Olimpijadi u Minhenu 1972, bio sam peti. U poluteškoj kategoriji u kojoj sam se borio, prvak naše zemlje bio sam šest puta i još u dva navrata u apsolutnoj konkurenciji, četiri puta bio sam drugi, a šest puta trećeplasirani. U to vreme naš sport bio je izuzetno razvijen, u svim republikama i pokrajinama bilo je mnogo klubova koji su zasluživali pun respekt, kao i sjajnih pojedinaca. Konkurencija je bila velika, nije bilo ni malo lako doći do vrednih rezultata, ali, eto, guralo se unapred.
O najvećem rivalu na džudo strunjači, kazao je: - Najveći suparnik u kategoriji bio mi je Goran Žuvela, nekadašnji prvak Evrope, s kojim sam imao čak 32 borbe. Pobedio sam ga 15 puta, on mene 16, a jedna borba bila je nerešena. Ipak, kada je bio najbolji na kontinentu, savladao sam ga, i to usred Zagreba. I danas se čujem s njim, ima troje dece i živi u Australiji.
Zanimalo nas je da li je na Bajčetićeve uspehe uticao veliki rad, ili nešto “ono”, što je nosio u svojim genima.
- Mislim da sam te “preduslove” poneo u genima. Voleo sam i druge sportove, pa i fudbal, ali nisam bog-zna-kako baratao loptom. Borilački sportovi, ipak, više su mi odgovarali.
Šahovski rekreativac
Nije tajna da i dan-danas Pavle Bajčetić voli s prijateljima da odigra poneku partiju šaha.
- Šah volim od malena, jer ga moj brat igrao i to mnogo bolje od mene - pojasnio je Paja. - Igrao sam ga u internatu, na pripremama i zaista sam u tome uživao. Član sam ŠK Titel i igram ponekad za njega, iako nisam neki šahista. Ipak, dešavalo mi se da pobedim neke majstorske kandidate, a na simultankama sam uspevao da remiziram i sa velemajstorima, poput Petra Popovića ili Branka Damjanovića.
Da li su i u to vreme sportisti koji su se borili u ringu, na tatamiju ili strunjači, važili, kao u neko kasnije vreme, i za žestoke momke?
- Jesu, ali što je to bilo tako, krivica je bila i do roditelja, koji nisu dobro vaspitali ili usmerili svoju decu. Ako čovek ovlada nekom borilačkom veštinom, to može da se smatra kao da raspolaže hladnim oružjem. Upotrebljavati to na ulici i bez razloga da bi se neko istakao, vrlo je ružno. Bilo je i kontraprimera: neki momčići koji su voleli da se tuku, kada bi počeli da treniraju neki borilački sport, smirili su se, jer su višak energije trošili na treninzima.
Poznato je da Bajčetić ima visok rang u džudou - crni pojas, osmi DAN.
- Crni pojas je majstorsko zvanje, gde se mora savladati određeni broj tehnika. Pred DAN Kolegijumom, polaže se za svaki napredak. Bio sam član tog tela, koje se okuplja jednom u godini, i ocenjuje učinak kandidata. Oni moraju da budu aktivni i da se takmiče, u suprotnom, gube to pravo. To ih tera da napreduju i daju vlastiti doprinos džudou. Ja imam osmi DAN, od mogućih deset, što je veoma visoko zvanje - dodao je Pavle Bajčetić, inače i dobitnik Spartakove i brojnih drugih nagrada.
Aleksandar Predojević
