"Отац ме гледао само једном"
(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: Миодраг Мића Тркуља, рвач и спортски радник ЉУБАВ ПРЕМА спорту била и остала основни покретач
На овим, нашим просторима израсли су многи велики спортски асови, истински шампиони и освајачи најзначајнијих светских медаља. Ваљда је такав ваздух који удишу, ко зна, тек стасавали су у величине европског и светског спорта, просто терајући млађи нараштај да се на њих угледа и бира неку сопствену стазу која би могла да их поведе до сазвежђа.
Као каква антитеза, постојали су примери и оних који су сањали баш такве снове, али, што због објективних околности, што сопственом вољом, трепераве звезде никада нису дотакли. Али, то не значи да се у спорту нису остварили. Неки од њих, попут нашег саговорника, Миодрага Миће Тркуље (77), посветили су му читав живот и пензионерске дане дочекали после дуге каријере запажених и вредних спортских радника.
- Рођен сам у Петрињи, у Хрватској, у којој је рвање, чини ми се, одувек било најпопуларнији спорт – присетио се Тркуља. – Прве кораке на струњачи начинио сам у том граду, у „Гавриловићу“, а, када сам био други разред гимназије, мој покојни брат Ранко, који је био 13 година старији од мене, али и одличан рвач и репрезентативац, добио је понуду да пређе у Нови Сад. Рекао је тада нашим родитељима, који су већ били старији људи, да је боље да будем с њим, да ће он да води рачуна о мени и, ето... Добио је посао овде, па сам се сложио с тим предлогом, а после само три месеца, и наши родитељи продали су имање у Петрињи и доселили се да буду уз нас.
Сеоба породице Тркуља уследила је 1963. године, а о оном што је даље следило, Мића је рекао:
Каријера, а без новца
Иако је један од најстаријих спортова, никада у модерном времену, рвање није било „мамац“ за већи број дечака.„ Када сам био много млађи, рвањем су се бавила деца која нису имала екомску подршку породице или статус који су поседовали њихови други вршњаци”, објашњава нам Тркуља. „Током каријере, никада нисам примао стипендију, премију или плату, већ смо добијали опрему само за такмичења, али не и за тренинге. Уз то, дуги низ година нисмо имали ни адекватне услове за нормали тренажни рад, па је сигурно и то био један од разлога што се мањи број млађих опредељивао за наш спорт”...
- Имао сам неких 11 или 12 година када сам почео да тренирам рвање, па сам у Новом Саду само наставио да се бавим тим спортом. Распитао сам се и сазнао да постоји Рвачки клуб Партизан на Телепу, отишао сам и одмах био регистрован. Као клинац, имао сам одређени квалитет и у клубу сам остао до 1969. године, када сам, после завршене Више педагошке школе, уписао Факултет физичке културе у Сарајеву, па сам две наредне године рвао за тамошњу Босну. Када сам стекао факултетску диплому, вратио сам се у Нови Сад и запослио у Хемијско-технолошкој школи на Салајци, где сам радио у наредних седам-осам година. Уследио је прелазак у ондашњу СОФК-у и ту је почео други део, да је тако назовем, моје спортске каријере.
Ипак, рвање је било прва љубав Миодрага Тркуље, којим је наставио да се бави, али...
- После дипломирања у Сарајеву, већ 1972. године, учествовао сам у формирању Рвачког клуба Војводина. Најпре смо били секција Партизана 1 и тренирали смо у просторијама Соколског друштва. Када смо, две године касније, окупили већи број деце, одлучили смо да постанемо клуб, у којем су радили мој брат, покојни Јован Богић Пуфика који је био тренер, а председник је био адвокат Божа Опрановић. Били смо у другој лиги, да бисмо после пар година постали чланови најелитнијег ранга у ондашњој Југославији. Битно је да нагласим да смо били тотални и чисти ентузијасти. Због тога сам, када сам напунио 23 године, решио да будем само клупски рвач и да не идем на окупљања репрезентативних селекција. Нисам био лош такмичар, па сам до краја каријере активног спортисте, био један од стубова клуба и проглашаван његовим најбољим рвачем.
Отац ме гледао само једном
Сведоци смо да су данашњи родитељи спортски настројених наследника прилично редовни, како на тренинзима, тако и на такмичењима. „Моје родитеље спорт није занимао”, уз помало сетан осмех, присетио се Миодраг Тркуља. „Имали смо у Петрињи неку краву коју сам ја морао да чувам до мрака, ту изговора није било. Дакле, после учења и чувања краве, када падне мрак, одлазио сам на рвачке тренинге. Мој отац је само једном гледао моју борбу, коју сам чак добио, али никада више није се појавио у публици”...
На питање да ли му је данас жао што се није посветио и интернационалној каријери, наш саговорник је разложно и с аргументима одговорио:
- Као јуниор, био сам позиван у репрезентацију, али сам, у годинама које су уследиле, схватио да би за такав вид бављења спортом, било потребно баш много одирцања. Ми смо тада тренирали три пута недељно, а да бисте остварили резултате о каквим сте сањали, требало је да се пређе на режим рада од два пута дневно. Имао сам обавезе у школи, после и на послу и нисам био спреман за такав искорак, тим пре што, из моје тачке гледишта, нисам био баш толики квалитет.
Признавање реалности и објективни погледи на живот, усмерили су Тркуљу у другом смеру, такође у спорту, који се дотицао организационих послова.
- Иако сам још пуно година остао активан на струњачи, али сам и касније, био у рвању, али на неким значајним функцијама. Био сам члан председништва, данас су то управни одбори, Рвачког савеза Србије и Црне Горе, после сам пет година био директор Прве лиге наше земље, успут сам оформио и РК Нови Сад, радио у Спортској асоцијацијји Новог Сада као њен генерални секретар, а данас сам, као пензионер, председник Скупштине РК Војводина и, ево, већ пуних 60 година присутан сам у нашем рвању. Прва љубав ме никада није напустила и увек сам био присутан у спорту, желећи из све снаге, а у складу с могућностима, да му помогнем. Управо је, када боље размислим, та љубав била и остала мој основни покретач.
Некако се, само по себи, наметнуло питање да ли је Тркуља био и рвачки тренер или, барем, судија.
- Нисам се бавио тренерским позивом, нисам имао амбиција за тај позив. Могао сам то, и по школи и по знању, али нисам осећао потребу... Нисам се бавио ни судијским послом, осим на неким малим такмичењима, а знам да бих и ту био добар.
Ипак...
- Борио сам се да оснујемо кадетску лигу у нашој земљи, како бисмо добили систем такмичења за млађе. Веровао сам и верујем да би то задржало на струњачи велики број момчића, који су, међутим, напуштали наш спорт, јер су, преласком међу сениоре, губили мечеве од старијих и искуснијих, самим тим и мотив да се такмиче. Генерално, ни наш савез није улагао у школовање стручног кадра, већ је „увозио“ тренере из иностранства. Јесте рвање трофејни спорт, али практично без учешћа наших прослављених асова у читавом процесу.
(Не)фиксиране струњаче
Током година у којима сам активно рвао, тренирали смо у Партизану 1, Електротехничкој школи, ОШ „Иво Лола Рибар“, „Бранко Радичевић“, „Ђорђе Натошевић“, Дому ученика у привреди у Висарионовој улици, све док, у малој сали ДИФ-а на Ђачком игралишту, нисмо дошли до мало бољих услова, јер је тамо струњача била фиксирана. У свим осталим салама морали смо сами, пре тренинга, да је намештамо и, по завршетку вежбања, склањамо. Тек у последње време смо, на Спенсу, добили простор који рвање и заслужује.
Признао је Мића Тркуља да се, једно краће време, бавио и рукометом, али је његов спорт толико ушао у његов крвоток, да се никада није двоумио да ли да га напусти. Да ли би, због тога, нешто мењао из данашње перспективе, питали смо га.
- Дуго сам у рвању, само због тога што га волим. Да није тако, не бих му остао веран толике године. Када погледам остале спортове и све оне ствари које их прате, међутим, највероватније бих изабрао фудбал, јер је тотално другачије организован. Или кошарку... Од тих спортова могло је да се живи, за разлику од мог рвања. У њему је чиста љубав била и остала једина идеја водиља – подвукао је црту Миодраг Тркуља, сада поносни деда троје унучића.
Александар Предојевић