"Otac me gledao samo jednom"
(NE)ZABORAVLJENI: Miodrag Mića Trkulja, rvač i sportski radnik LJUBAV PREMA sportu bila i ostala osnovni pokretač
Na ovim, našim prostorima izrasli su mnogi veliki sportski asovi, istinski šampioni i osvajači najznačajnijih svetskih medalja. Valjda je takav vazduh koji udišu, ko zna, tek stasavali su u veličine evropskog i svetskog sporta, prosto terajući mlađi naraštaj da se na njih ugleda i bira neku sopstvenu stazu koja bi mogla da ih povede do sazvežđa.
Kao kakva antiteza, postojali su primeri i onih koji su sanjali baš takve snove, ali, što zbog objektivnih okolnosti, što sopstvenom voljom, treperave zvezde nikada nisu dotakli. Ali, to ne znači da se u sportu nisu ostvarili. Neki od njih, poput našeg sagovornika, Miodraga Miće Trkulje (77), posvetili su mu čitav život i penzionerske dane dočekali posle duge karijere zapaženih i vrednih sportskih radnika.
- Rođen sam u Petrinji, u Hrvatskoj, u kojoj je rvanje, čini mi se, oduvek bilo najpopularniji sport – prisetio se Trkulja. – Prve korake na strunjači načinio sam u tom gradu, u „Gavriloviću“, a, kada sam bio drugi razred gimnazije, moj pokojni brat Ranko, koji je bio 13 godina stariji od mene, ali i odličan rvač i reprezentativac, dobio je ponudu da pređe u Novi Sad. Rekao je tada našim roditeljima, koji su već bili stariji ljudi, da je bolje da budem s njim, da će on da vodi računa o meni i, eto... Dobio je posao ovde, pa sam se složio s tim predlogom, a posle samo tri meseca, i naši roditelji prodali su imanje u Petrinji i doselili se da budu uz nas.
Seoba porodice Trkulja usledila je 1963. godine, a o onom što je dalje sledilo, Mića je rekao:
Karijera, a bez novca
Iako je jedan od najstarijih sportova, nikada u modernom vremenu, rvanje nije bilo „mamac“ za veći broj dečaka.„ Kada sam bio mnogo mlađi, rvanjem su se bavila deca koja nisu imala ekomsku podršku porodice ili status koji su posedovali njihovi drugi vršnjaci”, objašnjava nam Trkulja. „Tokom karijere, nikada nisam primao stipendiju, premiju ili platu, već smo dobijali opremu samo za takmičenja, ali ne i za treninge. Uz to, dugi niz godina nismo imali ni adekvatne uslove za normali trenažni rad, pa je sigurno i to bio jedan od razloga što se manji broj mlađih opredeljivao za naš sport”...
- Imao sam nekih 11 ili 12 godina kada sam počeo da treniram rvanje, pa sam u Novom Sadu samo nastavio da se bavim tim sportom. Raspitao sam se i saznao da postoji Rvački klub Partizan na Telepu, otišao sam i odmah bio registrovan. Kao klinac, imao sam određeni kvalitet i u klubu sam ostao do 1969. godine, kada sam, posle završene Više pedagoške škole, upisao Fakultet fizičke kulture u Sarajevu, pa sam dve naredne godine rvao za tamošnju Bosnu. Kada sam stekao fakultetsku diplomu, vratio sam se u Novi Sad i zaposlio u Hemijsko-tehnološkoj školi na Salajci, gde sam radio u narednih sedam-osam godina. Usledio je prelazak u ondašnju SOFK-u i tu je počeo drugi deo, da je tako nazovem, moje sportske karijere.
Ipak, rvanje je bilo prva ljubav Miodraga Trkulje, kojim je nastavio da se bavi, ali...
- Posle diplomiranja u Sarajevu, već 1972. godine, učestvovao sam u formiranju Rvačkog kluba Vojvodina. Najpre smo bili sekcija Partizana 1 i trenirali smo u prostorijama Sokolskog društva. Kada smo, dve godine kasnije, okupili veći broj dece, odlučili smo da postanemo klub, u kojem su radili moj brat, pokojni Jovan Bogić Pufika koji je bio trener, a predsednik je bio advokat Boža Opranović. Bili smo u drugoj ligi, da bismo posle par godina postali članovi najelitnijeg ranga u ondašnjoj Jugoslaviji. Bitno je da naglasim da smo bili totalni i čisti entuzijasti. Zbog toga sam, kada sam napunio 23 godine, rešio da budem samo klupski rvač i da ne idem na okupljanja reprezentativnih selekcija. Nisam bio loš takmičar, pa sam do kraja karijere aktivnog sportiste, bio jedan od stubova kluba i proglašavan njegovim najboljim rvačem.
Otac me gledao samo jednom
Svedoci smo da su današnji roditelji sportski nastrojenih naslednika prilično redovni, kako na treninzima, tako i na takmičenjima. „Moje roditelje sport nije zanimao”, uz pomalo setan osmeh, prisetio se Miodrag Trkulja. „Imali smo u Petrinji neku kravu koju sam ja morao da čuvam do mraka, tu izgovora nije bilo. Dakle, posle učenja i čuvanja krave, kada padne mrak, odlazio sam na rvačke treninge. Moj otac je samo jednom gledao moju borbu, koju sam čak dobio, ali nikada više nije se pojavio u publici”...
Na pitanje da li mu je danas žao što se nije posvetio i internacionalnoj karijeri, naš sagovornik je razložno i s argumentima odgovorio:
- Kao junior, bio sam pozivan u reprezentaciju, ali sam, u godinama koje su usledile, shvatio da bi za takav vid bavljenja sportom, bilo potrebno baš mnogo odircanja. Mi smo tada trenirali tri puta nedeljno, a da biste ostvarili rezultate o kakvim ste sanjali, trebalo je da se pređe na režim rada od dva puta dnevno. Imao sam obaveze u školi, posle i na poslu i nisam bio spreman za takav iskorak, tim pre što, iz moje tačke gledišta, nisam bio baš toliki kvalitet.
Priznavanje realnosti i objektivni pogledi na život, usmerili su Trkulju u drugom smeru, takođe u sportu, koji se doticao organizacionih poslova.
- Iako sam još puno godina ostao aktivan na strunjači, ali sam i kasnije, bio u rvanju, ali na nekim značajnim funkcijama. Bio sam član predsedništva, danas su to upravni odbori, Rvačkog saveza Srbije i Crne Gore, posle sam pet godina bio direktor Prve lige naše zemlje, usput sam oformio i RK Novi Sad, radio u Sportskoj asocijacijji Novog Sada kao njen generalni sekretar, a danas sam, kao penzioner, predsednik Skupštine RK Vojvodina i, evo, već punih 60 godina prisutan sam u našem rvanju. Prva ljubav me nikada nije napustila i uvek sam bio prisutan u sportu, želeći iz sve snage, a u skladu s mogućnostima, da mu pomognem. Upravo je, kada bolje razmislim, ta ljubav bila i ostala moj osnovni pokretač.
Nekako se, samo po sebi, nametnulo pitanje da li je Trkulja bio i rvački trener ili, barem, sudija.
- Nisam se bavio trenerskim pozivom, nisam imao ambicija za taj poziv. Mogao sam to, i po školi i po znanju, ali nisam osećao potrebu... Nisam se bavio ni sudijskim poslom, osim na nekim malim takmičenjima, a znam da bih i tu bio dobar.
Ipak...
- Borio sam se da osnujemo kadetsku ligu u našoj zemlji, kako bismo dobili sistem takmičenja za mlađe. Verovao sam i verujem da bi to zadržalo na strunjači veliki broj momčića, koji su, međutim, napuštali naš sport, jer su, prelaskom među seniore, gubili mečeve od starijih i iskusnijih, samim tim i motiv da se takmiče. Generalno, ni naš savez nije ulagao u školovanje stručnog kadra, već je „uvozio“ trenere iz inostranstva. Jeste rvanje trofejni sport, ali praktično bez učešća naših proslavljenih asova u čitavom procesu.
(Ne)fiksirane strunjače
Tokom godina u kojima sam aktivno rvao, trenirali smo u Partizanu 1, Elektrotehničkoj školi, OŠ „Ivo Lola Ribar“, „Branko Radičević“, „Đorđe Natošević“, Domu učenika u privredi u Visarionovoj ulici, sve dok, u maloj sali DIF-a na Đačkom igralištu, nismo došli do malo boljih uslova, jer je tamo strunjača bila fiksirana. U svim ostalim salama morali smo sami, pre treninga, da je nameštamo i, po završetku vežbanja, sklanjamo. Tek u poslednje vreme smo, na Spensu, dobili prostor koji rvanje i zaslužuje.
Priznao je Mića Trkulja da se, jedno kraće vreme, bavio i rukometom, ali je njegov sport toliko ušao u njegov krvotok, da se nikada nije dvoumio da li da ga napusti. Da li bi, zbog toga, nešto menjao iz današnje perspektive, pitali smo ga.
- Dugo sam u rvanju, samo zbog toga što ga volim. Da nije tako, ne bih mu ostao veran tolike godine. Kada pogledam ostale sportove i sve one stvari koje ih prate, međutim, najverovatnije bih izabrao fudbal, jer je totalno drugačije organizovan. Ili košarku... Od tih sportova moglo je da se živi, za razliku od mog rvanja. U njemu je čista ljubav bila i ostala jedina ideja vodilja – podvukao je crtu Miodrag Trkulja, sada ponosni deda troje unučića.
Aleksandar Predojević