(NE)ZABORAVLJENI: GEZA PASTOR Nepristrasni tumač pravila igre KOŠARKAŠKU PRAVDU DELIO TRI DECENIJE
Geza Pastor (93) nije sportsko ime stekao baveći se aktivno nekim sportom.
Iako je, kao dete, voleo da na ledini, tamo gde je danas Spens, s drugarima igra fudbal, onog trenutka kada je zakoračio na košarkaški teren, sudbina mu je bila predodređena. Kao košarkaš nekadašnjeg novosadskog Eđšega, doduše, plasirao se u Prvu saveznu ligu SFR Jugoslavije, ali je dobro procenio da nema šansu da se ostvari u sportu na način na koji je to želeo, pa se malko preorijentisao i potražio vlastiti put, svejedno da li kao trener ili sudija. I bilo je to dobro – i za njega, i za našu košarku.
Prisećajući se vremena posle Drugog svetskog rata, Geza Pastor nam je rekao da se vrlo brzo toliko zagrejao za košarku da bez nje nije više mogao:
– Kada smo loptu počeli da bacamo rukama na terenu posutom crnom šljakom, možete da zamislite kako je to izgledalo. Posle svake igre, bili smo garavi, a graške znoja stvarale su krivudave brazde po našim licima. Ali, voleli smo košarku… Kao junior, bio sam solidan igrač, međutim, više od toga nisam mogao i brzo sam se pomirio s tim. Već sa 17 godina, na Paliću, položio sam ispit za sudiju, a kurs je vodio legendarni Aleksandar Nikolić. Sve je brzo išlo, toliko da sam naredne sezone, u oktobru 1948. godine, u Zrenjaninu sudio prvoligašku utakmicu Proleter - Milicionar (Sarajevo).
Dnevnica za tri dana 26 dolara
Prvu utakmicu s amblemom FIBA na grudima, Geza Pastor sudio je u Beču, 1962. godine. Igrale su tada košarkašice Uniona i MTK iz Budimpešte u Kupu šampiona, ukupna dnevnica za tri dana iznosila je 26, a sudijska taksa još sedam dolara, što su smešne cifre u odnosu na vreme u današnjoj, modernoj košarci.
Pastor se oprobao i kao trener, pa je, iako nije imao adekvatne kvalifikacije, vodio Eđšeg u prvenstvu, istom onom u kojem je bio i sudija. U jednakoj, dvostrukoj ulozi bio je i Janoš Gerdov iz Zrenjanina, koji je sedeo na klupi Proletera.
– U ovo današnje vreme to bismo nazvali sukobom interesa, ali u godinama u kojima je košarka u Jugoslaviji bila u povoju to nikome nije smetalo. Tada je svima bilo stalo do same igre i njoj je sve bilo podređeno.
Uvek puno gledalište na Kalemegdanu
Iz današnje vizure, utakmice između Partizana i Crvene zvezde su izazov koji nadvisuje okvire sportskog dešavanja, a sudijama je strašno teško da vode takve susrete. Kao jedan od naših najboljih sudija, međutim, Pastor je često bio u prilici da sudi utakmice između “večitih”, koje su i tada imale posebnu draž.
– Sudio sam puno puta te dvoboje, shodno logičnom rasuđivanju, barem po dve u svakoj sezoni. Iako su za obe strane one značile i više od borbe za prestiž i bodove, zadržavale su se u atmosferi međusobnog poštovanja i uvažavanja, uz uvek prepuno gledalište na zidinama Kalemegdana.
Mladi naraštaj, što je i normalno, ne pamti vreme kada su se utakmice igrale na otvorenim terenima, kada je tokom njih umela da padne i kiša, a podloga je bila od betona.
– Možda je i sve to doprinelo, iako nismo imali tradiciju uz sebe i bili smo izlovani od košarkaški razvijenih istočnoevropskih zemalja, zbog političke situacije, da brzo uhvatimo priključak i stanemo uz bok najboljima. Kasniji prelazak u dvorane predstavljao je istorijsku prekretnicu i postavio jugoslovensku košarku na evropski kolosek. Bilo je to veliko poboljšanje za sve: igrače, sudije i gledaoce.
Jedan podatak naročito je interesantan za ovog znamenitog novosadskog arbitra: punih 30 sezona, bez prekida, vodio je susrete u našoj elitnoj košarci. Po tome je Geza Pastor bio bez premca među našim arbitrima, jer je na velikoj sceni trajao od 1949, pa sve do sezone 1977/78. Vodio je preciznu evidenciju tokom svoje karijere, pa je došao do sledećih, pomalo nestvarnih brojki: sudio je ukupno 285 susreta u muškoj i 34 u ženskoj konkurenciji. Tome svakako treba dodati i 24 utakmice u Kupu, od čega je bilo pet finala kod muškaraca i dva kod devojaka.
– Uspeo sam da tako dugo trajem zahvaljujući tome što sam dosta sudio u, nazvao bih ga tako - romantičarsko vreme naše košarke. U njemu su vladali čisti međuljudski i sportski odnosi i postojalo je duboko međusobno poštovanje između trenera, igrača i sudija. I još nešto: tada nije bilo ni najmanjih ideja o tome da bi moglo da se pokuša nešto što je suprotno pravilima. Arbitar je bio uvažavan i cenjen, kao objektivni i nepristrasni tumač pravila igre, njegove odluke primane su bez pogovora, što, naravno, ne znači da je bio bezgrešan. Ipak, te omaške nisu bile pripisivane svesnim namerama, nego činjenici da je i sudija samo čovek koji može da pogreši. Predstavljalo je čast to što ste nosili sudijsku uniformu, jer je to podrazumevalo poseban status i uvažavanje u sportu koji je krupnim koracima krčio put ka evropskim i svetskim visinama.
Podsetio je čika Geza na vreme kada je ozbiljan konkurent košarci bila – televizija. Još dok se igralo na otvorenim terenima, događalo se da se termini utakmica poklapaju sa emitovanjem neke popularne serije, koja je za male ekrane vezivala veliki broj ljudi, među njima i ljubitelje sporta.
– Dogodilo se to da je u jednom susretu između Zadra i Partizana u legendarnoj dvorani u Jazinama, koji bi u normalnim okolnostima ispunio gledalište do poslednjeg mesta, prisustvovala samo šačica ljudi. Upravo ta utakmica bila je značajna po tome što je u njoj debitovao kasniji košarkaški velikan Krešimir Ćosić.
Najteže u Čačku i Zadru
Zaista je mnogo utakmica ostalo iza Geze Pastora, koji je bio i jedan od najboljih naših sudija, pa su mu često poveravani derbi susreti. Na naše pitanje gde mu je bilo najteže da deli košarkašku pravdu, bez razmišljanja je odgovorio:
- Nikada nije bilo lako da sudite u Čačku i Zadru – jasan je bio čika Geza. – Bile su to male, prave košarkaške dvorane, u kojima je publika bila smeštena odmah uz aut liniju, što je otvaralo mogućnost onim nešto agresivnijim gledaocima da vam prigovaraju i, ne retko, gađaju vas nekim sitnijim predmetima. Tamo niste smeli da pogrešite, vodili smo svi računa da do u tančine sprovodimo pravila, ali smo sve to uspevali da preživimo.
Pitali smo košarkaškog veterana, čoveka koji je edukovao veliki broj naslednika sa sudijskom pištaljkom u ustima, kako gleda na današnju košarku.
– Svestan sam da sada imamo daleko manju državu nego što je bila velika Jugoslavija, ali to ne bi smelo da bude razlog tome što se košarka u Srbiji svela na samo dva kluba – Crvenu zvezdu i Partizan. Oni su imaju sve privilegije, pomoć i podršku države i društva, a ostali su praktično osuđeni na puko preživljavanje . Naši reprezentativci verovatno ne bi osvajali evropske, svetske i olimpijske medalje da, u ono vreme, titulu prvaka nisu osvajali Crvena zvezda, Partizan, ali i Proleter, OKK Beograd, Radnički, Cibona, Zadar, Jugoplastika, Olimpija i Bosna. Konkurencija je iznedrila vrhunski kvalitet. Kada je u pitanju evropska košarka, impresionira me fizička sprema igrača, koja je postala dominantna, a čini mi se da je sama igra siromašnija u nečem drugom što krasi ovaj sport. Smeta mi što arbitri prečesto trče da nešto provere na ekranu uz zapisnički sto, čime se prekida ritam neke utakmice.
Tokom 16 godina, koliko je nosio znak FIBA na grudima, novosadski sudija delio je pravdu u 154 međunarodne utakmice, od čega na 52 susreta nacionalnih selekcija, plus 34 u evropskim kupovima i 68 turnirskih mečeva. Jedan od najzanimljivijih, bio je onaj iz 1970. godine, kada je u Atini vodio duel AEK - Olimpik (Antib), u četvrtfinalu Kupa šampiona.
– Bila je to poslednja sezona u kojoj se igralo na otvorenim terenima, a Francuzi su u prvoj utakmici stekli prednost od šest poena. Grci su verovali da će, uz podršku 40.000 bučnih navijača, jer igralo se na stadionu na kome su 1896. održane Prve olimpijske igre, uspeti da prođu dalje. U zaista frenetičnoj atmosferi, kada se lomio rezultat, nestalo je svetla, a kolega iz Mađarske Ervin Kašai i ja nismo znali šta da radimo. Tek kada se grčki ministar sporta pojavio na terenu, vratilo se i svetlo i utakmica je nastavljena, a AEK je, i pored trijumfa, ostao “kratak” za četiri poena. Od očekivanog i već pripremanog slavlja domaćina nije bilo ništa, a mi čak nismo dobili ni sudijsku taksu, pa su nas isplatili sami igrači – prisetio se Geza Pastor, s pravom možemo da kažemo legendarni košarkaški sudija, koji penzionerske dane provodi u staračkom domu na novosadskom Novom naselju.
Aleksandar Predojević