Жељко Бркић се после девет година вратио у Војводину: Дошао сам да помогнем колико могу

Човек који је рођен у најближем комшилуку стадиона “Карађорђе” и који је на велику фудбалску сцену крочио, што је и логично, чувајући гол новосадских црвено-белих, у смирај прелазног рока поново се обрео у, за њега, домаћој средини. Иако је имао жељу да каријеру продужи, можда и заврши у неком иностраном клубу, судбина му је одредила да у зрелим играчким годинама поново понесе Вошин дрес, што је међу навијачима “Старе даме” изазвало само позитивне емоције и реакције.

- Било је речи о мом повратку у Војводину и нешто раније, али нисам ништа желео на силу - почео је причу Бркић. - Клуб је имао квалитетну голманску екипу, били су ту Роцков и Симић, а мене је привлачила идеја да поново одем у иностранство. Нисам успео да је реализујем и практично сам се већ помирио с тим да је дошао крај мојој каријери, посебно када се појавила епидемија коронавируса. Почео сам да размишљам о неким другим стварима, а онда је уследио леп позив из Воше. И прихватио сам га! Не може човек самом себи да пожели лепшу ствар него да каријеру заврши тамо где ју је и почео, и, ево ме, поново сам члан клуба из којег је све и кренуло.

После Војводине играли сте за италијанске тимове Удинезе, Сијену, Каљари и Карпи, као и за солунски ПАОК. Ипак, нисте остали да живите у неком од тих градова, већ сте се с породицом вратили у Нови Сад?

- Нови Сад носим и осећам дубоко у себи, баш као и ФК Војводина. Ово је мој град и ни једног тренутка нисам имао дилему да ли да останем негде напољу, или да се вратим тамо где припадам. Наравно, Италију и Грчку најтоплије препоручујем као лепа места за живот, али...

Жељко Бркић је породичан човек. Уз њега су увек супруга Љубица, такође рођена Новосађанка, као и двојица синова. млађи Синиша (1,5 година) и старији Никола (4,5).

Да ли су се укуси, мириси и комплетна слика родног града променили после скоро читаве деценије?

- Оно што сам прво приметио, било је то да је све у Новом Саду постало убрзаније у односу на време када сам из њега одлазио. Не могу да кажем да ми се то допада, посебно ми смета то што има све мање зеленила и дечијих игралишта. Свуда ниче нове зграде, све више је бетона, а човек који жели да има двориште или неку башту, то може да пронађе само на периферији града. Добро памтим да је тога раније било и у центру Новог Сада, али свако време ствара неке своје слике.

Вратимо се фудбалу и вашем повратку у редове Воше. Какви су вам утисци о садашњој екипи, у којој, што је посебно занимљиво, нисте најстарији играч, како би многи могли да закључе?

- Да, старији од мене је Дрина (Никола Дринчић, оп. А. П), који је рођен 1984. године. Утисци о клубу и саиграчима се још стварају, слажем их у неки сопствени оквир и не могу још да донесем коначни суд. У сваком случају, данас је играчима много боље него у време када сам први пут био голман Војводине. Имају одличне услове и добро је што је тако. Памтим пуно фудбалера који су овде играли, а најбоља екипа Воше чији сам ја члан био, била је “Ћирибу-ћириба” генерација, у којој су, између осталих, заједно са мном наступали Вулићевић, Павловић, Трајковић, Мојсов, Меребашвили, Абубакар и да не ређам даље.

С каквим сте амбицијама прихватили позив да помогнете матичном клубу?

- Знам јако добро да наша екипа увек просто мора да има највише амбиције, тако је и сада. Иза клуба је сезона у којој је освојен Куп Србије и сигуран сам да циљеви не могу да буду ништа мањи. Свестан сам да је тешко понављати такве резултате, али, уколико се поклопе коцкице, верујем да можемо да покушамо да донесемо нове радости навијачима.

Није Бркић успео да с Новосађанима стигне до неког од трофеја. Најближи томе био је 2011. године, када су у финалу Купа играли Партизан и Војводина и када су црвено-бели, незадовољни суђењем, напустили терен “Маракане”.

- Трофеј с Војводином остао ми је неостварена жеља - јасан је био Жељко. - Имали смо одличну екипу, али је све пред само финале, а онда и током сусрета, некако било онако како не треба. Драстично смо били оштећени, видели су то сви они који су гледали утакмицу и данас се трудим да се тог сусрета не присећам. И такав је, нажалост, фудбал.

У тиму има момака који су од вас млађи и по 15 година. Какав однос влада између вас?

- Још увек се упознајемо и видим да је реч о момцима који вредно тренирају и желе да успеју. Ту сам да им, колико год то могу, помогнем, а то најбоље могу кроз правилан однос према тренинзима.

Тренер голмана Милан Јованић само годину дана је старији од вас?

- Милан и ја само одрастали заједно, другари смо од малена, касније и колеге и ту никаквих проблема нема.

Стекли сте диплому мастер професора историје, да ли то сведочи о вашој жељи да се, по окончању каријере бавите неким другим стварима, а не фудбалом?

- Још увек се тражим и постоје неке околности на које не могу да утичем. Волео бих да останем у фудбалу, јер имам знања и искуства, али само уколико будем могао да останем свој и да се професионално остварим. Видећемо шта време носи, сада ми је најважније да допринесем резултатима Војводине највише што могу, а за даље ћемо да видимо - уз осмех, завршио је Жељко Бркић.

Александар Предојевић