Željko Brkić se posle devet godina vratio u Vojvodinu: Došao sam da pomognem koliko mogu

Čovek koji je rođen u najbližem komšiluku stadiona “Karađorđe” i koji je na veliku fudbalsku scenu kročio, što je i logično, čuvajući gol novosadskih crveno-belih, u smiraj prelaznog roka ponovo se obreo u, za njega, domaćoj sredini. Iako je imao želju da karijeru produži, možda i završi u nekom inostranom klubu, sudbina mu je odredila da u zrelim igračkim godinama ponovo ponese Vošin dres, što je među navijačima “Stare dame” izazvalo samo pozitivne emocije i reakcije.

- Bilo je reči o mom povratku u Vojvodinu i nešto ranije, ali nisam ništa želeo na silu - počeo je priču Brkić. - Klub je imao kvalitetnu golmansku ekipu, bili su tu Rockov i Simić, a mene je privlačila ideja da ponovo odem u inostranstvo. Nisam uspeo da je realizujem i praktično sam se već pomirio s tim da je došao kraj mojoj karijeri, posebno kada se pojavila epidemija koronavirusa. Počeo sam da razmišljam o nekim drugim stvarima, a onda je usledio lep poziv iz Voše. I prihvatio sam ga! Ne može čovek samom sebi da poželi lepšu stvar nego da karijeru završi tamo gde ju je i počeo, i, evo me, ponovo sam član kluba iz kojeg je sve i krenulo.

Posle Vojvodine igrali ste za italijanske timove Udineze, Sijenu, Kaljari i Karpi, kao i za solunski PAOK. Ipak, niste ostali da živite u nekom od tih gradova, već ste se s porodicom vratili u Novi Sad?

- Novi Sad nosim i osećam duboko u sebi, baš kao i FK Vojvodina. Ovo je moj grad i ni jednog trenutka nisam imao dilemu da li da ostanem negde napolju, ili da se vratim tamo gde pripadam. Naravno, Italiju i Grčku najtoplije preporučujem kao lepa mesta za život, ali...

Željko Brkić je porodičan čovek. Uz njega su uvek supruga Ljubica, takođe rođena Novosađanka, kao i dvojica sinova. mlađi Siniša (1,5 godina) i stariji Nikola (4,5).

Da li su se ukusi, mirisi i kompletna slika rodnog grada promenili posle skoro čitave decenije?

- Ono što sam prvo primetio, bilo je to da je sve u Novom Sadu postalo ubrzanije u odnosu na vreme kada sam iz njega odlazio. Ne mogu da kažem da mi se to dopada, posebno mi smeta to što ima sve manje zelenila i dečijih igrališta. Svuda niče nove zgrade, sve više je betona, a čovek koji želi da ima dvorište ili neku baštu, to može da pronađe samo na periferiji grada. Dobro pamtim da je toga ranije bilo i u centru Novog Sada, ali svako vreme stvara neke svoje slike.

Vratimo se fudbalu i vašem povratku u redove Voše. Kakvi su vam utisci o sadašnjoj ekipi, u kojoj, što je posebno zanimljivo, niste najstariji igrač, kako bi mnogi mogli da zaključe?

- Da, stariji od mene je Drina (Nikola Drinčić, op. A. P), koji je rođen 1984. godine. Utisci o klubu i saigračima se još stvaraju, slažem ih u neki sopstveni okvir i ne mogu još da donesem konačni sud. U svakom slučaju, danas je igračima mnogo bolje nego u vreme kada sam prvi put bio golman Vojvodine. Imaju odlične uslove i dobro je što je tako. Pamtim puno fudbalera koji su ovde igrali, a najbolja ekipa Voše čiji sam ja član bio, bila je “Ćiribu-ćiriba” generacija, u kojoj su, između ostalih, zajedno sa mnom nastupali Vulićević, Pavlović, Trajković, Mojsov, Merebašvili, Abubakar i da ne ređam dalje.

S kakvim ste ambicijama prihvatili poziv da pomognete matičnom klubu?

- Znam jako dobro da naša ekipa uvek prosto mora da ima najviše ambicije, tako je i sada. Iza kluba je sezona u kojoj je osvojen Kup Srbije i siguran sam da ciljevi ne mogu da budu ništa manji. Svestan sam da je teško ponavljati takve rezultate, ali, ukoliko se poklope kockice, verujem da možemo da pokušamo da donesemo nove radosti navijačima.

Nije Brkić uspeo da s Novosađanima stigne do nekog od trofeja. Najbliži tome bio je 2011. godine, kada su u finalu Kupa igrali Partizan i Vojvodina i kada su crveno-beli, nezadovoljni suđenjem, napustili teren “Marakane”.

- Trofej s Vojvodinom ostao mi je neostvarena želja - jasan je bio Željko. - Imali smo odličnu ekipu, ali je sve pred samo finale, a onda i tokom susreta, nekako bilo onako kako ne treba. Drastično smo bili oštećeni, videli su to svi oni koji su gledali utakmicu i danas se trudim da se tog susreta ne prisećam. I takav je, nažalost, fudbal.

U timu ima momaka koji su od vas mlađi i po 15 godina. Kakav odnos vlada između vas?

- Još uvek se upoznajemo i vidim da je reč o momcima koji vredno treniraju i žele da uspeju. Tu sam da im, koliko god to mogu, pomognem, a to najbolje mogu kroz pravilan odnos prema treninzima.

Trener golmana Milan Jovanić samo godinu dana je stariji od vas?

- Milan i ja samo odrastali zajedno, drugari smo od malena, kasnije i kolege i tu nikakvih problema nema.

Stekli ste diplomu master profesora istorije, da li to svedoči o vašoj želji da se, po okončanju karijere bavite nekim drugim stvarima, a ne fudbalom?

- Još uvek se tražim i postoje neke okolnosti na koje ne mogu da utičem. Voleo bih da ostanem u fudbalu, jer imam znanja i iskustva, ali samo ukoliko budem mogao da ostanem svoj i da se profesionalno ostvarim. Videćemo šta vreme nosi, sada mi je najvažnije da doprinesem rezultatima Vojvodine najviše što mogu, a za dalje ćemo da vidimo - uz osmeh, završio je Željko Brkić.

Aleksandar Predojević