ВОЈВОДИНА ПРОТИВ ЖЕЛЕЗНИЧАРА НА ФОНУ „ВЕЋ ВИЂЕНОГ“: Сјајним стартом до тужног краја
Која је Војводина права, она у првом или она у другом полувремену? Нема разложног нити простог одговора, без обзира да ли је питање упућено хроничарима Вошине топло-хладно сезоне, или њиховим навијачима, од мила до недрага распетог расположења. Најближи истини и тренутним вредностима колектива јесте одговор да је Војводина и једно и друго, и сјај у првом, колико и тужна прича у другом полувремену.
Нестабилна до бола у тренуцима када би готов плен требало до краја да сачува и да га по могућности оплемени и увећа, на крају подели у сагласности са принципима добротворних удружења, а не професионалног спортског колектива, чији упосленици (фудбалери) имају примања која достижу и до два милиона динара. Месечно, дабоме. Напредак, Младост, Спартак, Чукарички, Железничар, да не ширимо причу даље, од могућих 15, само су четири освојена бода. Оних једанаест расули су сами Војводинини играчи на све четири стране света. Како и зашто, нико одговора нема. Ламентирање оптимиста без покрића иде у смеру да тим расте и у ходу тамо нешто, или тако некако... Нема нешто, нема ништа... Војводинин нападачки ред није у стању да постигне толико голова колико их одбрана може да прими, у томе је јадац.
Изгубљена (само)контрола у наставку
У одсуству кажњеног тренера Војводине Ранка Поповића (четири жута картона) тим су са клупе водили његови помоћници.
– Играли смо против врло организованог и мотивисаног противника који је дошао са намером да узме бодове – рекао је члан Поповићевог стручног штаба Милан Мирић. – У првом полувремену показали смо карактер и одлучност да то не дозволимо. После вођства од 2:0 и свих промашених шанси, дозволили смо гостима да се у другом полувремену врате, мада смо све имали под својом контролом. Међутим, из неких разлога нисмо успели да исконтролишемо утакмицу до самог краја и онда смо примили та два брза поготка који су нас коштали губитка два бода.
Утакмица са Железничаром, једином екипом која је од Војводине примила више голова у минулих 13 утакмица, пука је реприза већ виђеног. Ништа ново и ништа другачије, осим што је „запад“, онај део ближе „северу“, приликом панчевачког изједначења, избацио паролу „управа напоље“. Једино је то навијачима, у свој својој немоћи да помогне онима на терену, пало на памет. Последња у низу одбранашких покушаја да се резултатски велеобрт са негативним предзнаком ублажи, или да се ресетује нешто што се поништити не може. Руку на среце, Воша је још добро и прошла у самом финишу. Бод као кућа! „Управа напоље“ једини је „механизам“ коме места нема у репертоару могућих одговора на питање с почетка текста. Све што је управа могла да предузме, предузела је. Све што је требало да се екипи омогући квалитетан рад, омогућено је. Сва дуговања која је требало да се санирају, санирана су. Сва примања која играчима и свима у клубу следују, исплаћена су... Све, ама баш све је уграђено у основицу која подразумева квалитетан рад и припрему за сваку утакмицу која следи, код куће или у гостима, без разлике. Баш онако како и приличи колективу шампионске традиције. Једино шта недостаје шампионском зову, за равноправну трку са Партизаном и Црвеном звездом, али и са ТСЦ-ом и Чукаричким, а како ствари стоје и са Вождовцем и Новим Пазаром, јесте одговор на терену, у складу са појединачним вредностима Вошиних фудбалера и навијачких очекивања.
Л. Бакмаз
