VOJVODINA PROTIV ŽELEZNIČARA NA FONU „VEĆ VIĐENOG“: Sjajnim startom do tužnog kraja
Koja je Vojvodina prava, ona u prvom ili ona u drugom poluvremenu? Nema razložnog niti prostog odgovora, bez obzira da li je pitanje upućeno hroničarima Vošine toplo-hladno sezone, ili njihovim navijačima, od mila do nedraga raspetog raspoloženja. Najbliži istini i trenutnim vrednostima kolektiva jeste odgovor da je Vojvodina i jedno i drugo, i sjaj u prvom, koliko i tužna priča u drugom poluvremenu.
Nestabilna do bola u trenucima kada bi gotov plen trebalo do kraja da sačuva i da ga po mogućnosti oplemeni i uveća, na kraju podeli u saglasnosti sa principima dobrotvornih udruženja, a ne profesionalnog sportskog kolektiva, čiji uposlenici (fudbaleri) imaju primanja koja dostižu i do dva miliona dinara. Mesečno, dabome. Napredak, Mladost, Spartak, Čukarički, Železničar, da ne širimo priču dalje, od mogućih 15, samo su četiri osvojena boda. Onih jedanaest rasuli su sami Vojvodinini igrači na sve četiri strane sveta. Kako i zašto, niko odgovora nema. Lamentiranje optimista bez pokrića ide u smeru da tim raste i u hodu tamo nešto, ili tako nekako... Nema nešto, nema ništa... Vojvodinin napadački red nije u stanju da postigne toliko golova koliko ih odbrana može da primi, u tome je jadac.
Izgubljena (samo)kontrola u nastavku
U odsustvu kažnjenog trenera Vojvodine Ranka Popovića (četiri žuta kartona) tim su sa klupe vodili njegovi pomoćnici.
– Igrali smo protiv vrlo organizovanog i motivisanog protivnika koji je došao sa namerom da uzme bodove – rekao je član Popovićevog stručnog štaba Milan Mirić. – U prvom poluvremenu pokazali smo karakter i odlučnost da to ne dozvolimo. Posle vođstva od 2:0 i svih promašenih šansi, dozvolili smo gostima da se u drugom poluvremenu vrate, mada smo sve imali pod svojom kontrolom. Međutim, iz nekih razloga nismo uspeli da iskontrolišemo utakmicu do samog kraja i onda smo primili ta dva brza pogotka koji su nas koštali gubitka dva boda.
Utakmica sa Železničarom, jedinom ekipom koja je od Vojvodine primila više golova u minulih 13 utakmica, puka je repriza već viđenog. Ništa novo i ništa drugačije, osim što je „zapad“, onaj deo bliže „severu“, prilikom pančevačkog izjednačenja, izbacio parolu „uprava napolje“. Jedino je to navijačima, u svoj svojoj nemoći da pomogne onima na terenu, palo na pamet. Poslednja u nizu odbranaških pokušaja da se rezultatski veleobrt sa negativnim predznakom ublaži, ili da se resetuje nešto što se poništiti ne može. Ruku na srece, Voša je još dobro i prošla u samom finišu. Bod kao kuća! „Uprava napolje“ jedini je „mehanizam“ kome mesta nema u repertoaru mogućih odgovora na pitanje s početka teksta. Sve što je uprava mogla da preduzme, preduzela je. Sve što je trebalo da se ekipi omogući kvalitetan rad, omogućeno je. Sva dugovanja koja je trebalo da se saniraju, sanirana su. Sva primanja koja igračima i svima u klubu sleduju, isplaćena su... Sve, ama baš sve je ugrađeno u osnovicu koja podrazumeva kvalitetan rad i pripremu za svaku utakmicu koja sledi, kod kuće ili u gostima, bez razlike. Baš onako kako i priliči kolektivu šampionske tradicije. Jedino šta nedostaje šampionskom zovu, za ravnopravnu trku sa Partizanom i Crvenom zvezdom, ali i sa TSC-om i Čukaričkim, a kako stvari stoje i sa Voždovcem i Novim Pazarom, jeste odgovor na terenu, u skladu sa pojedinačnim vrednostima Vošinih fudbalera i navijačkih očekivanja.
L. Bakmaz
