Свиђало нам се то или не, ово је реалност српског фудбала

Песимисти су прижељкивали „барем“ пролазак групе, а оптимисти... Да ни не помињемо њихов поглед на домете „орлова“. Ни једни, ни други, нажалост, нису били у праву: Пиксијеви изабраници били су, након последњег пораза од Швајцарске (2:3), последњепласирана селекција у Г групи, уз реми и два порази, као и гол-разлику 5:8.

Лако је паметовати после одвојеваних битака. Има довољно компетентних људи у српском фудбалу чији је то део посла и оставићемо их да се они тиме баве. Наша јавност прилично лако дојучерашње победнике сврстава међу „покојнике“, тако ће, без сумње, бити и овог пута. И за трен ока биће заборављено какав су пут прешли и колике радости су нам приређивали Душан Тадић, Александар Митровић, Филип Костић, Душан Влаховић, Сергеј и да не ређамо даље. Желимо да памтимо, уз сву тугу и разочарање приказаним у Катару, све оне прелепе тренутке из Лисабона, па онда и из Осла.

Управо на томе темељимо веровање у светлу будућност овдашњег фудбала, спремни на ризик да нам неко због тога замери. Једноставно, а да тога нисмо били ни свесни, повреде неких од носилаца игре Пиксијеве екипе на Мундијалу биле су нерешив проблем, нешто против чега није било ни лека, још мање борбе. Када се то има у виду, без обзира на то да ли нам се таква квалификација свиђа или не, оно што је Србија урадила у Г групи, односно у сусретима с Бразилом, Камеруном и Швајцарском, тренутна је реалност српкског фубала.

По завршетку планетарне фудбалске смотре, сезона у европским и светским лигама биће настављена, а наши репрезентативци ће, после одмора од напора којима су, то јесте реално, били изложени, имати прилику да се одморе, опораве и наставе да одушевљавају навијаче Јувентуса, Ајакса, Фулама, Лација... Крајње лично, радује нас и његова најава тога, права ствар је што ће Пикси Стојковић остати на челу државног тима. Ујединио је екипу, усадио јој, упркос последњим неуспесима, победнички менталитет и захтевао од ње да игра леп, ефикасан и нападачки фудбал. Тај тренд никако не треба да се прекине, напротив, „орлови“ морају да (п)остану екипа препознатљива по том квалитету и да га надограђују.

Време ради за Србију, ма како да се многима оваква констатација учини неутемељеном на основу њиховог мундијалског издања. То потврђује пласман у најјачу А групу Лиге нација, уосталом и сам пласман на Светско првенство је довољан аргумент. А великих догађаја ће бити у будућности и морамо да прижељкујемо, ма – да захтевамо од Пиксија и његове екипе, да постану њихови редовни учесници. И да нас радују и докажу да је Катар био тек једна, на крају, ипак, неуспешна епизода на путу њиховог израстања у респектабилну силу, барем када је у питању „најважнија споредна ствар на свету“.

А. Предојевић