Пет дама у Новом Саду одлучиле да се посвете професији фудбалског судије

Пре четири године Мајо Вујовић је изабран за председника Струковне организације судија Новог Сада, а поглед у ретровизор намеће закључак да је у том периоду направљен помак у организационом смислу, уз побољшање битних параметара – квалитета и масовности.

- Реализујући идеје Милана Кракановића, председника Комисије за унапређење суђења, уз подршку Новака Кострешевића, председника ФСГ Нови Сад, који је био судија и разуме професију, покренули смо ствари у позитивном правцу. Приоритет је био да привучемо младе људе и да их укључимо у организацију, па смо обишли све средње школе у Новом Саду. Школа за судије је имала 120 полазника, а из ње је изашло 30 младих арбитара. Организовали смо и шест едукативних кампова, док смо поносни на чињеницу да имамо никад већи број девојака на судијским листама – истиче Мајо Вујовић, некадашњи арбитар са суперлигашлим искуством.

Овом реченицом је направио својеврсну увертиру за централни део приче. Њих пет, скоро у исто време, почеле су да суде и корацима од седам миља хитају напред. Тамара Лазаревски у судијске воде је упловила 2016. године. Куца на врата Супер и Прве лиге за даме, док би од јесени требало да напредује на Војвођанску лигу, када су у питању мушке утакмице. Од малих ногу је била у спорту, тренирала је одбојку и играла је на озбиљном – савезном нивоу. Није запоставила ни образовање и тренутно је апсолвент Природно-математичког факултета у Новом Саду.

- Дуго сам тренирала одбојку, играла на позицији либера, али после повреде сам ставила тачку на играчку каријеру и променила спорт. Одлука да постанем  фудбалски судија у породици је била праћена реакцијом да је то мушки спорт, а у мени је прорадио инат. Желела сам да докажем да у фудбалу има места и за девојке. Најбоља потврда упорности био је тренутак када ми је отац поклонио сат, који носим на утакмице. Фудбал ме испуњава, једва чекам викенд, иако имам пуно обавеза, али добра организација је кључ успеха – каже Тамара Лазаревски.

Одбојку је тренирала и Јелена Трнинић и то десет година, а из ове перспективе каже да јој је жао што се суђењу посветила тек 2017. године. На суперлигашким и прволигашким мечевима дама стекла је доста искуства, док мушкарцима дели правду на теренима Новосадске лиге. Полазник је Талент ментор кампа Србије, којим руководи Игор Радојчић.

Возачки испит ради суђења

Тамара Лазаревски је због суђења донела одлуку да полаже возачки испит и већ има солидан стаж за воланом.

- Нисам имала избор, јер до појединих места, где судим, не постоје аутобуске линије. Није ми било тешко, посветила сам се тестовима и вожњи, положивши из прве – каже Тамара.

- Случајно сам сазнала за школу суђења, а пошто волим динамику одлучила сам да прихватим изазов. Волела бих да сам почела раније да се бавим суђењем, али време не могу да вратим. Свака утакмица ми представља својеврсни тренинг, дајем све од себе да подижем лествицу и да што више напредујем. Играчи различито реагују када виде да им суде девојке и генерално треба времена да би стекли поверење – истиче Јелена Трнинић.

Околност да је из породице која негује спорстке вредности, јер су јој отац и брат везани за фудбал, представљала је путоказ у којем правцу ће да крене Зорана Стоиљковић, рођена 1999. године. Истовремено полаже испите на Вишој пословној школи - смер примењена информатика.

- И ја сам 2017. године ушла у ову причу, желим да искористим сваку прилику да напредујем и да у блиској будућности делим правду на теренима Српске лиге. У досадашњој каријери меч са највећим улогом који сам судила било је полуфинале Купа Србије између Спартака и Машинца. Као и Јелена, полазник сам Талент ментор кампа. Уживам у судијској професији, ниједног тренутка се нисам покајала због одлуке да се бавим арбитражом – подвлачи Зорана Стоиљковић.

Годину дана млађа Дуња Вукчевић у основној школи је почела да тренира фудбал и била је у кадетској репрезентацији Србије. Љубав према спорту је наследила од оца Јована, оснивача ЖФК Војводина. Студент је Економског факултета – смер маркетинг, у основној и средњој школи је била добитник Вукове дипломе. Суди мечеве Војвођанске лиге југ, Супер и Прве лиге за даме.

- Играла сам фудбал до шеснаесте године, када ме је повреда колена удаљила од терена. У споменару успомена посебно место заузимају мечеви плеј-офа, у којима је Војводина два пута изборила реми са суботичким Спартаком. Паузирала сам скоро годину дана, али нисам могла без фудбала, па сам одлучила да почнем да судим, испунивши жељу свог деде. Факултет ми је на првом месту, а што се тиче суђења борићу се да идем до границе где мој интегритет неће бити нарушен. Ако то једног дана буде међународна сцена, задовољство ће бити потпуно – наглашава Дуња Вукчевић.

Комесар за суђење Роберт Киш Чепеги поверење има и у Љубицу Полић, која је из родне Љубовије дошла да студира у Нови Сад. На Природно-математичком факултету завршила је мастер студије.

- Волела сам атлетику, али због оца фудбал је однео превагу. Не подносим неправду, против ње се борим кроз суђење. Бавећи се овом професијом упознала сам пуно људи из различитих сфера друштвеног живота, створила нова и чврста пријатељства, попут оног са Дуњом. Моја девиза је - Данас си судија, сутра ниси, битно је да будеш и останеш човек. Запослила сам се у струци, путујем на посао у Врдник, али суђење не сме да трпи – истиче Љубица Полић.

Текст и фото: Марко Менићанин