Pet dama u Novom Sadu odlučile da se posvete profesiji fudbalskog sudije

Pre četiri godine Majo Vujović je izabran za predsednika Strukovne organizacije sudija Novog Sada, a pogled u retrovizor nameće zaključak da je u tom periodu napravljen pomak u organizacionom smislu, uz poboljšanje bitnih parametara – kvaliteta i masovnosti.

- Realizujući ideje Milana Krakanovića, predsednika Komisije za unapređenje suđenja, uz podršku Novaka Kostreševića, predsednika FSG Novi Sad, koji je bio sudija i razume profesiju, pokrenuli smo stvari u pozitivnom pravcu. Prioritet je bio da privučemo mlade ljude i da ih uključimo u organizaciju, pa smo obišli sve srednje škole u Novom Sadu. Škola za sudije je imala 120 polaznika, a iz nje je izašlo 30 mladih arbitara. Organizovali smo i šest edukativnih kampova, dok smo ponosni na činjenicu da imamo nikad veći broj devojaka na sudijskim listama – ističe Majo Vujović, nekadašnji arbitar sa superligašlim iskustvom.

Ovom rečenicom je napravio svojevrsnu uvertiru za centralni deo priče. Njih pet, skoro u isto vreme, počele su da sude i koracima od sedam milja hitaju napred. Tamara Lazarevski u sudijske vode je uplovila 2016. godine. Kuca na vrata Super i Prve lige za dame, dok bi od jeseni trebalo da napreduje na Vojvođansku ligu, kada su u pitanju muške utakmice. Od malih nogu je bila u sportu, trenirala je odbojku i igrala je na ozbiljnom – saveznom nivou. Nije zapostavila ni obrazovanje i trenutno je apsolvent Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu.

- Dugo sam trenirala odbojku, igrala na poziciji libera, ali posle povrede sam stavila tačku na igračku karijeru i promenila sport. Odluka da postanem  fudbalski sudija u porodici je bila praćena reakcijom da je to muški sport, a u meni je proradio inat. Želela sam da dokažem da u fudbalu ima mesta i za devojke. Najbolja potvrda upornosti bio je trenutak kada mi je otac poklonio sat, koji nosim na utakmice. Fudbal me ispunjava, jedva čekam vikend, iako imam puno obaveza, ali dobra organizacija je ključ uspeha – kaže Tamara Lazarevski.

Odbojku je trenirala i Jelena Trninić i to deset godina, a iz ove perspektive kaže da joj je žao što se suđenju posvetila tek 2017. godine. Na superligaškim i prvoligaškim mečevima dama stekla je dosta iskustva, dok muškarcima deli pravdu na terenima Novosadske lige. Polaznik je Talent mentor kampa Srbije, kojim rukovodi Igor Radojčić.

Vozački ispit radi suđenja

Tamara Lazarevski je zbog suđenja donela odluku da polaže vozački ispit i već ima solidan staž za volanom.

- Nisam imala izbor, jer do pojedinih mesta, gde sudim, ne postoje autobuske linije. Nije mi bilo teško, posvetila sam se testovima i vožnji, položivši iz prve – kaže Tamara.

- Slučajno sam saznala za školu suđenja, a pošto volim dinamiku odlučila sam da prihvatim izazov. Volela bih da sam počela ranije da se bavim suđenjem, ali vreme ne mogu da vratim. Svaka utakmica mi predstavlja svojevrsni trening, dajem sve od sebe da podižem lestvicu i da što više napredujem. Igrači različito reaguju kada vide da im sude devojke i generalno treba vremena da bi stekli poverenje – ističe Jelena Trninić.

Okolnost da je iz porodice koja neguje sporstke vrednosti, jer su joj otac i brat vezani za fudbal, predstavljala je putokaz u kojem pravcu će da krene Zorana Stoiljković, rođena 1999. godine. Istovremeno polaže ispite na Višoj poslovnoj školi - smer primenjena informatika.

- I ja sam 2017. godine ušla u ovu priču, želim da iskoristim svaku priliku da napredujem i da u bliskoj budućnosti delim pravdu na terenima Srpske lige. U dosadašnjoj karijeri meč sa najvećim ulogom koji sam sudila bilo je polufinale Kupa Srbije između Spartaka i Mašinca. Kao i Jelena, polaznik sam Talent mentor kampa. Uživam u sudijskoj profesiji, nijednog trenutka se nisam pokajala zbog odluke da se bavim arbitražom – podvlači Zorana Stoiljković.

Godinu dana mlađa Dunja Vukčević u osnovnoj školi je počela da trenira fudbal i bila je u kadetskoj reprezentaciji Srbije. Ljubav prema sportu je nasledila od oca Jovana, osnivača ŽFK Vojvodina. Student je Ekonomskog fakulteta – smer marketing, u osnovnoj i srednjoj školi je bila dobitnik Vukove diplome. Sudi mečeve Vojvođanske lige jug, Super i Prve lige za dame.

- Igrala sam fudbal do šesnaeste godine, kada me je povreda kolena udaljila od terena. U spomenaru uspomena posebno mesto zauzimaju mečevi plej-ofa, u kojima je Vojvodina dva puta izborila remi sa subotičkim Spartakom. Pauzirala sam skoro godinu dana, ali nisam mogla bez fudbala, pa sam odlučila da počnem da sudim, ispunivši želju svog dede. Fakultet mi je na prvom mestu, a što se tiče suđenja boriću se da idem do granice gde moj integritet neće biti narušen. Ako to jednog dana bude međunarodna scena, zadovoljstvo će biti potpuno – naglašava Dunja Vukčević.

Komesar za suđenje Robert Kiš Čepegi poverenje ima i u Ljubicu Polić, koja je iz rodne Ljubovije došla da studira u Novi Sad. Na Prirodno-matematičkom fakultetu završila je master studije.

- Volela sam atletiku, ali zbog oca fudbal je odneo prevagu. Ne podnosim nepravdu, protiv nje se borim kroz suđenje. Baveći se ovom profesijom upoznala sam puno ljudi iz različitih sfera društvenog života, stvorila nova i čvrsta prijateljstva, poput onog sa Dunjom. Moja deviza je - Danas si sudija, sutra nisi, bitno je da budeš i ostaneš čovek. Zaposlila sam se u struci, putujem na posao u Vrdnik, ali suđenje ne sme da trpi – ističe Ljubica Polić.

Tekst i foto: Marko Menićanin