Вошина сезона: Маштовити људи нису нестали

У њима је било прелепих победа и успеха, оличених у европским тријумфима над црногорским Бокељом, велшким Конахс Кејом и белоруским Динамом из Минска, док су у плеј-офу елиминисани после двомеча с холандским АЗ Алкмаром. 

Новосађани су онда у домаћој Суперлиги кренули на крилима  европских успеха. Тадашњи тренер Ненад Лалатовић и његови ученици су, чак, после 10. кола били лидери првенства и међу навијачима почели су да се сањају смели снови - о титули, чак.

Српски фудбал, нажалост, обележиле су бројне прљавштине, саопштења са свих страна, оптужбе и ружне квалификације и - судије. Иако то можда некоме зазвучи као вид оправдања за црвено-беле из највећег војвођанског града, једна од највећих жртава арбитара, некако у сенци вечите битке за титулу између вечитих ривала из Београда (као да нико други не сме ни да сања о првом месту!), била је управо Воша.

Уосталом, њени играчи добили су чак девет црвених картона, кажњавани су неселективно - и кад заслужују и кад то није био случај. Истовремено су резултати почели да губе на замаху и они су се све више удаљавали од испуњења снова. Често су после појединих сусрета, уместо игре, имена ривалових фудбалера, тренера или мајсторија противника помињана имена арбитара. Пипер, па Николић, Обрадовић, Широки, па опет Пипер, па...

А прво место је нестајало у измаглици, као ћуп на крају дуге, сањан, а не досањан. И, дакако, апсолутнонедоступан. Јер на њега својеврсну врсту тапије имају само Партизан и Црвена звезда. И нико више у Србији, ево пуних 18 или 19 година уназад.

Побеђивали су Дејан Мелег, Филип Малбашић, Никола Антић и друштво практично све ривале, али су, утисак је, највеће противнике имали и у себи самима, унутар самог клуба.

Отишла је најпре управа на челу са Зораном Шћепановићем, пар месеци касније и она коју су предводили Војислав Гајић и Драгољуб Збиљић, а са њима и тренер Лалатовић. Наследили су га Драган Ивановић, онда и накратко Александар Веселиновић, али су смене три управе и чак четири тренера (на крају је стигао Радослав Батак) једноставно морале да оставе трага на играма и стабилности екипе.

Актуелни председник Душан Мијић и председник Надзорног одбора Драгослав Вуковић преузели су руковођење клубом у нимало лаком и угодном тренутку. Црвено-бели су били, и још увек су, оптерећени великим дуговањима, али су успели да сачувају бодовни капитал који су током сезоне стицали. И да преживе! Изборили су европску визу, с тренером Батаком освојили треће место и сада су отишли на заслужени одмор.

Међутим, одмора за челне људе клуба нема, напротив. Тек их чека огроман посао, јер треба да створе екипу за Европу, тим пре што Вуковић наговештава да ће им циљ бити да Војводина покуша да се напокон пласира у групну фазу Лиге Европе. Звучи јако амбициозно, из персепктиве овдашњег фудбала и нереално, али лепо је барем чути то да још увек постоје људи који маштају. А машта, зна се, може свашта. Ипак, станимо ту, наредни дани показаће да ли и колико зрна реалности у свему томе може уопште да се пронађе.

И тако... Партизан је нови првак, Црвена звезда је одмах за њим, а даљи распоред на табели, нажалост, мало кога у овој земљи занима. Војводина је трећа, заслужено, без дилеме, баш као што је и екипа Младости из малених Лучана стигла до Европе.

Велику битку да до ње стигну водили су и некадашњи учесници Купа УЕФА Раднички из Ниша и Напредак из Крушевца и имало је пуно тога лепог и занимљивог да се види, а да се не дотиче често и болесне трке вечитих за титулом. Следи нам, дакле, заиста (пре)кратка фудбалска пауза и нови почетак неке нове фудбалске приче. Вероватно с истим актерима, барем када је титула у питању, у главним улогама. А колико су оне атрактивне и занимљиве, најбоље сведоче све празније трибине на српским стадионима.

А. Предојевић