Vošina sezona: Maštoviti ljudi nisu nestali

U njima je bilo prelepih pobeda i uspeha, oličenih u evropskim trijumfima nad crnogorskim Bokeljom, velškim Konahs Kejom i beloruskim Dinamom iz Minska, dok su u plej-ofu eliminisani posle dvomeča s holandskim AZ Alkmarom. 

Novosađani su onda u domaćoj Superligi krenuli na krilima  evropskih uspeha. Tadašnji trener Nenad Lalatović i njegovi učenici su, čak, posle 10. kola bili lideri prvenstva i među navijačima počeli su da se sanjaju smeli snovi - o tituli, čak.

Srpski fudbal, nažalost, obeležile su brojne prljavštine, saopštenja sa svih strana, optužbe i ružne kvalifikacije i - sudije. Iako to možda nekome zazvuči kao vid opravdanja za crveno-bele iz najvećeg vojvođanskog grada, jedna od najvećih žrtava arbitara, nekako u senci večite bitke za titulu između večitih rivala iz Beograda (kao da niko drugi ne sme ni da sanja o prvom mestu!), bila je upravo Voša.

Uostalom, njeni igrači dobili su čak devet crvenih kartona, kažnjavani su neselektivno - i kad zaslužuju i kad to nije bio slučaj. Istovremeno su rezultati počeli da gube na zamahu i oni su se sve više udaljavali od ispunjenja snova. Često su posle pojedinih susreta, umesto igre, imena rivalovih fudbalera, trenera ili majstorija protivnika pominjana imena arbitara. Piper, pa Nikolić, Obradović, Široki, pa opet Piper, pa...

A prvo mesto je nestajalo u izmaglici, kao ćup na kraju duge, sanjan, a ne dosanjan. I, dakako, apsolutnonedostupan. Jer na njega svojevrsnu vrstu tapije imaju samo Partizan i Crvena zvezda. I niko više u Srbiji, evo punih 18 ili 19 godina unazad.

Pobeđivali su Dejan Meleg, Filip Malbašić, Nikola Antić i društvo praktično sve rivale, ali su, utisak je, najveće protivnike imali i u sebi samima, unutar samog kluba.

Otišla je najpre uprava na čelu sa Zoranom Šćepanovićem, par meseci kasnije i ona koju su predvodili Vojislav Gajić i Dragoljub Zbiljić, a sa njima i trener Lalatović. Nasledili su ga Dragan Ivanović, onda i nakratko Aleksandar Veselinović, ali su smene tri uprave i čak četiri trenera (na kraju je stigao Radoslav Batak) jednostavno morale da ostave traga na igrama i stabilnosti ekipe.

Aktuelni predsednik Dušan Mijić i predsednik Nadzornog odbora Dragoslav Vuković preuzeli su rukovođenje klubom u nimalo lakom i ugodnom trenutku. Crveno-beli su bili, i još uvek su, opterećeni velikim dugovanjima, ali su uspeli da sačuvaju bodovni kapital koji su tokom sezone sticali. I da prežive! Izborili su evropsku vizu, s trenerom Batakom osvojili treće mesto i sada su otišli na zasluženi odmor.

Međutim, odmora za čelne ljude kluba nema, naprotiv. Tek ih čeka ogroman posao, jer treba da stvore ekipu za Evropu, tim pre što Vuković nagoveštava da će im cilj biti da Vojvodina pokuša da se napokon plasira u grupnu fazu Lige Evrope. Zvuči jako ambiciozno, iz persepktive ovdašnjeg fudbala i nerealno, ali lepo je barem čuti to da još uvek postoje ljudi koji maštaju. A mašta, zna se, može svašta. Ipak, stanimo tu, naredni dani pokazaće da li i koliko zrna realnosti u svemu tome može uopšte da se pronađe.

I tako... Partizan je novi prvak, Crvena zvezda je odmah za njim, a dalji raspored na tabeli, nažalost, malo koga u ovoj zemlji zanima. Vojvodina je treća, zasluženo, bez dileme, baš kao što je i ekipa Mladosti iz malenih Lučana stigla do Evrope.

Veliku bitku da do nje stignu vodili su i nekadašnji učesnici Kupa UEFA Radnički iz Niša i Napredak iz Kruševca i imalo je puno toga lepog i zanimljivog da se vidi, a da se ne dotiče često i bolesne trke večitih za titulom. Sledi nam, dakle, zaista (pre)kratka fudbalska pauza i novi početak neke nove fudbalske priče. Verovatno s istim akterima, barem kada je titula u pitanju, u glavnim ulogama. A koliko su one atraktivne i zanimljive, najbolje svedoče sve praznije tribine na srpskim stadionima.

A. Predojević