Из Дневникове архиве: Сећање на Вошиног великана

Фудбалски клуб Војводина је крајем прошле године демантовао тезу из увода у овај текст. На прави начин је евоцирала успомене на своје величине. Најпре је њен најистакнутији члан, Вујадин Бошков, добио трајно обележје кроз оно што је и направио - Спортски центар Ветерник. Одмах затим су се окупиле и две шампионске генерације, живи споменици, без обзира што време лети на крилатом точку. Некима крштенице полако жуте и клецају колена, али им је дух остао ведар и младалачки. На једном месту су се нашли, углавном, сви они који су оставили дубоку бразду иза себе. Сви су били ту, осим једног, којег је новосадска публика можда највише волела. Недостајао је Тодор Тоза Веселиновић. Тоза није у дресу Војводине освојио ни једну титулу, али је освојио срце и душу сваког навијача.

Старији ауторитети и боље обавештени кажу, а ми млађи им морамо веровати, да је гледајући Тозину игру сваког захватало спокојство духа и маште од те игре. Људи су се једноставно идентификовали са њим, а тај флуид је највећи доказ једне непревазиђености. Кажу да је Тоза оргазмички доживљавао улазак лопте у гол или аплаузе својих обожавалаца. Најбољи је стрелац Војводине свих времена. Они који су га гледали тврде да је мало ко имао ту инсиративну искру у себи која му је омогућавала да голове постиже ни из чега. Тај инстиктивни механизам је његове рефлексе непогрешиво усмеравао у сусрет лопти. Имао је брзину попут Кројфа. Знао је да као торпедо јурне ка противничком голу. Тоза је био играч - диверзант у противничким редовима. Кројф пре Кројфа.

Тоза је био и остао уметник људских слабости. Стално на пулсу живота. Човекољубац. Он је нешто попут свог суграђанина, песника Мирослава Мике Антића. Бескрајно маштовит, понекад распојасан у емоцијама, али увек свој. Омилио је свима који га знају. Можда га његов клуб није заборавио. До њега је једноставно тешко и доћи. Он је тренерски Одисеј. Лута тамо-амо, али увек нађе своју луку.

Данас је у Колумбији, сутра у Турској, а прекосутра у Парагвају. Зато и ови редови нису приговор ничијој савести. Ово је само прилика да се подсетимо на једну величину коју нико не оспорава. Потписани је само часни оцењивач дела других. Ти идеали су мотивисали ове редове. Спознао сам из приче многих, да у Този Веселиновићу увек живи онај ити дечак са Салајке, из Камберове улице, а да му кроз мисли увек теку Нови Сад, Војводина и Дунав.

Светозар Чича