Iz Dnevnikove arhive: Sećanje na Vošinog velikana

Fudbalski klub Vojvodina je krajem prošle godine demantovao tezu iz uvoda u ovaj tekst. Na pravi način je evocirala uspomene na svoje veličine. Najpre je njen najistaknutiji član, Vujadin Boškov, dobio trajno obeležje kroz ono što je i napravio - Sportski centar Veternik. Odmah zatim su se okupile i dve šampionske generacije, živi spomenici, bez obzira što vreme leti na krilatom točku. Nekima krštenice polako žute i klecaju kolena, ali im je duh ostao vedar i mladalački. Na jednom mestu su se našli, uglavnom, svi oni koji su ostavili duboku brazdu iza sebe. Svi su bili tu, osim jednog, kojeg je novosadska publika možda najviše volela. Nedostajao je Todor Toza Veselinović. Toza nije u dresu Vojvodine osvojio ni jednu titulu, ali je osvojio srce i dušu svakog navijača.

Stariji autoriteti i bolje obavešteni kažu, a mi mlađi im moramo verovati, da je gledajući Tozinu igru svakog zahvatalo spokojstvo duha i mašte od te igre. Ljudi su se jednostavno identifikovali sa njim, a taj fluid je najveći dokaz jedne neprevaziđenosti. Kažu da je Toza orgazmički doživljavao ulazak lopte u gol ili aplauze svojih obožavalaca. Najbolji je strelac Vojvodine svih vremena. Oni koji su ga gledali tvrde da je malo ko imao tu insirativnu iskru u sebi koja mu je omogućavala da golove postiže ni iz čega. Taj instiktivni mehanizam je njegove reflekse nepogrešivo usmeravao u susret lopti. Imao je brzinu poput Krojfa. Znao je da kao torpedo jurne ka protivničkom golu. Toza je bio igrač - diverzant u protivničkim redovima. Krojf pre Krojfa.

Toza je bio i ostao umetnik ljudskih slabosti. Stalno na pulsu života. Čovekoljubac. On je nešto poput svog sugrađanina, pesnika Miroslava Mike Antića. Beskrajno maštovit, ponekad raspojasan u emocijama, ali uvek svoj. Omilio je svima koji ga znaju. Možda ga njegov klub nije zaboravio. Do njega je jednostavno teško i doći. On je trenerski Odisej. Luta tamo-amo, ali uvek nađe svoju luku.

Danas je u Kolumbiji, sutra u Turskoj, a prekosutra u Paragvaju. Zato i ovi redovi nisu prigovor ničijoj savesti. Ovo je samo prilika da se podsetimo na jednu veličinu koju niko ne osporava. Potpisani je samo časni ocenjivač dela drugih. Ti ideali su motivisali ove redove. Spoznao sam iz priče mnogih, da u Tozi Veselinoviću uvek živi onaj iti dečak sa Salajke, iz Kamberove ulice, a da mu kroz misli uvek teku Novi Sad, Vojvodina i Dunav.

Svetozar Čiča