Имамо фудбалски тим, како то моћно звучи

Данас, када селектор Драган Стојковић игру и резултат заснива на нападачима (Митровић, Влаховић, Јовић) и пословођама из другог плана (Тадић, Милинковић Савић) повучена је и линија која квалитет од просека раздваја, доводоћи до смисла правило како „напад јесте најбоља одбрана“.

Док су правило други прихватали као фразу, понављајући је само за дневну употребу, Стојковић је на том правилу градио победничку стратегију. И изградио је, самоуверено понављајући, из утакмице у утакмицу, да изабрани тим види у Катару. Пројектујући сопствену визију на играче, али и на окружење у коме је трасирао победнчики низ, дизао је ограду изван које су остајали сви који би клин у точкове тима да забоду, а Стојковића да скину са пиједестала рођеног вође. У другом плану остајали су и менаџери, заједно са ловцима на фотеље, којима Стојковићево лидерство није одговарало, у атмосфери „ни на небу, ни на земљи“ националног Савеза.

Селектору се данас верује и због тога што никада није употребио одбранашку фразу у смислу да „данас свако игра фудбал и сваки је резултат могућ“. Уместо унапред осмишљеног алибија, имамо селектора који, уз дужно поштовање свакога, без калкулантских рачуница, никоме ништа не признаје, нити му предаје, до последњег секунда. Ризикујући и углед и стечени ауторитет питањем „да ли Португалци имају крила, да ли они умеју да лете“ досањао је сан генерација, уливајући играчима самопоуздање, а поштоваоцима фудбала у Србији веру у позитиван резултат „немогуће мисије“.

Опоненти би сада да подсете на сусрет са Португалцима у Београду и на фактор среће, која јесте била на страни Србије. Што на мосту добили, изгубили су на ћуприји: наплата је стигла у смирај гостовању у Даблину, где су аутоголом испарила два, од три већ освојена бода. Србија се пласирала на Светско првенство. Пласман је оверила првим местом у групи А европског дела квалификација. Учинак за престиж: шест победа, уз два нерешена резултата. Србија је у кругу седам репрезентација без пораза, у конкуренцији 55 европских селекција, подељених у 10 квалификационих група.

Статистика, волели је, или не, сведочила је о супериорности српског тима. Више од статистике, међутим, у смирај године фудалским учинком оплемењене, значиће сазнање да имамо тим, саздан на јединству и на вери у сопствену снагу и моћ, која мења слику о вредностима националног тима у позитивном смеру. Са 18 постигнутих голова, српски тим је најефикаснији у групи са Португалијом, Републиком Ирском, Луксембургом и Азербејџаном. Тријумфом у Лисабону стављена је тачка на квалификације за Светско првенство, такмичење које је послужило као основ веровању у препород српског фудбала. Мало ко је поверовао у такав расплет. Стојковић и његови изабраници јесу и зато смо данас тамо где јесмо.

На размеђу миленијума, држава је мењала и имена и територије, једино је фудбалска репрезентација, са најбољим одбрамбеним играчима свога времена, по правилу „завршавала у бунару“. Југославија, Србија и Црна Гора, или само Србија, свеједно. На путу за Катар данас, став оптимиста био би: Има наде. Песимисти би поручили: Сачекајмо Катар. Они између приметиће: Србија коначно има тим, како то моћно звучи!

Лазо Бакмаз