Др Борко Вукосав: Вратио се у своју спортску кућу

(Од нашег специјалног извештача)

Помогао је стотинама младих људи са спортских терена, али не искључиво њима, него и онима који су доживели повреде. Као лекар у ФК Војводина др Вукосав је присутан готово три деценије, како примећује „један добар пензиони стаж“, а тако је и данас. После одређене паузе, вратио се, како сам каже, у своју спортску кућу.

Чинило се у једном тренутку да је ваша мисија међу црвено-белима била завршена, па нас занима шта је то пресудило да се вратите?

- Човек увек воли да се врати својој кући и то је дефитивно пресудило – категоричан је био др Вукосав. – Имао сам заиста сјајну сарадњу и одличне релације у ТСЦ-у из Бачке Тополе, где сам отишао после Војводине, а на позив покојног Золике Сабоа. Све је функционисало одлично, клуб је, што се мене тиче, био веома коректан и ту се не може тражити некакав разлог мог повратка у Војводину. Напротив! Када су учестали позиви да се вратим како би се формирао систем, било ми је јасно да не могу да окренем главу и останем незаинтересован. То је био позив мојих људи, из моје куће и сада се осећам заиста лепо. Надам се да ћемо сви заједно имати снаге да остваримо оно о чему смо причали покојни Милан Косановић и ја, када су нам се визије потпуно поклопиле. Клуб је таква размишљања прихватио и искрено се надам ћемо, сви заједно, успети да изгурамо такве планове.

Тројица играча су се повредила на припремама.

- Повреде су саставни део спорта и оног тренутка када се изађе на терен ризикују се и неке озледе. Имали смо малере да нас, једна за другом, погоде три повреде, али, срећом, њихов процес иде у добром правцу. Ђорђевић је сломио кључну кост, иницијално је збринут у Клиничком центру у Марибору и задовољан сам како ситуација у овом тренутку изгледа. Пратићемо, наравно, његово стање и, из дана у дан, процењивати у ком ће правцу даље ићи лечење. Утисак је да ће то ићи конзервативним путем, односно да ће имобилизација и мировање бити довољни да се повреда санира.

Шта Војводини још недостаје, па да може да се каже како играчи имају максималну здравствену заштиту?

- Спискови потреба постоје и они се ажурирају редовно. Доста ствари већ имамо, доста тога нам је и потребно. Пут до жељеног стања је дугачак и трновит, односно да се, сходно нашим условима, медицински сектор опреми онако како бисмо то ми желели. Постоји јако добра воља mеnaymеnta клуба и свих осталих да подрже захтеве, јер је свима јасно да је улагање у здравство и науку у данашњем спорту изузетно важно.

Да ли ћете у новој сезони ви бити лекар на клупи?

- Не, то ће чинити млађи људи, за које се надам да ће у кратком времену да преузму бригу о здравственом стању играча. Верујем да ће их и клуб максимално подржати, јер сам убеђен да ће, за кратко време, они бити сјајни лекари.

Када се може очекивати да се Ђорђевић врати на терен?

- Није лако бити прецизан и  не волим такву врсту прогноза. Из дана у дан пратимо како процес рехабилитације напредује, коригујемо приступе у лечењу, али, код Ђорђевића се може очекивати да за шест недеља почнемо да размишљамо о његовом повратку на терен.

Колико сте били упознати с повредом  Мирка Топића, који је пропустио велики део прошле сезоне?

-  Мислим да смо ту причу затворили и да је та повреда отишла у прошлост, па очекујем да настави са добрим радом. Чини ми се да је из свега изашао физички бољи него што је био пре повређивања, драго ми је  због тога и уживам гледајући га шта пружа на терену.

На чега је потребно да се обрати посебна пажња у раду на тренинзима, али и утакмицама?

- Веома је битно то да се процени и дозира оптерећење, имајући у виду временске услове који у Марибору владају. То се свакодневно ради на нивоу стручног штаба, баш као што настојимо да момци имају добар опоравак и исхрану, јер је то кључ доброг здравља и спречавања повреда. Можемо да предвидимо неке симптоме који упућују на озледе, самим тим и да их предупредимо, што је од велике важности.

Како сте успевали да током каријере ускладите професионалне и клупске обавезе, али и породични живот?

- Из аспекта мало узнапредовалих година, често се то и сам питам...  О томе би вероватно моја супруга и породица могли више да  кажу, али то свакако не би била лепа прича, јер све то тражи велика одрицања. Породица трпи највише... Често о томе размишљам и управо због младих доктора покушавам да успоставим релације да им помогнем и не дозволим да прођу као ја – казао је др Борко Вукосав.

Текст и фото: Александар Предојевић