Борислава Перић Ранковић: Енергија стизала из Србије

и тиме се придружила свом учитељу и селектору Златку Кеслеру. Употпунила је Беба, како је од милоште зову, богату ниску одличја, а прошлог децембра је проглашена и за најбољу стонотенисерку са инвалидитетом на свету. Уз злато у појединачној конкуренцији, донела је Борислава из Рија и сребро екипно са Надом Матић.

На аеродрому у Београду, на дочеку, први су јој у загрљај полетели ћерка Драгана и супруг Миленко.

Какав је осећај придружити се учитељу и селектору Златку Кеслеру као параолимпијски шампион?

- Неописив, јер Златко Кеслер је први и највећи учитељ, пријатељ и неко на кога могу да се ослоним, не само ја, него и сви из стонотениске репрезентације – каже Борислава Перић Ранковић.

Стонотенисери су у Рију почели поразима, што је значило тежи пут у наставку. Изгледа да је нашим спортистима у генима да кад год иду тежим путем стижу до одличја.

- Пораз на старту значио је тежег ривала у четвртфиналу. Да будем искрена, када је дошао четвртфинални меч осећала сам се као да су ми све лађе потонуле. Очекивао ме је дуел са првом Кинескињом, дала сам све од себе, као и остали репрезентативци, и успели смо.

Следило је полуфинале, прва обезбеђена медаља за Србију и чувено финале.

- Да, чувено финале. У први сет сам ушла како треба, а онда сам у наредна два стала. После трећег сета сам рекла себи: “Ако желиш злато, а желела сам га, мораш да даш све од себе и победиш“. Имала сам јединствену прилику да то учиним, рашчистила сам у глави неке ствари, ушла у четврти сет како треба и крајњи исход сви знамо.

Шта ти је рекао Златко после трећег сета?

- Он ми је говорио током свих мечева да треба да играм активно и офанзивно. Видео је колико се ломим и колика је у жеља у мени и схватио је речи које сам упућивала сама себи док сам ишла према њему после трећег сета.

Када си постала свесна успеха?

- Мислим да још увек нисам свесна. После двадесетак минута од завршетка финала сам себи рекла: “Стварно си на врху, јер иза тебе су остале две Кинескиње.” Велика је ствар када вам са поштовањем прилазе они које сте ви до тада респектовали.

Уследио је екипни део. После два четврта места у пекингу и Лондону коначно медаља. Да ли је могло боље?

- Дошле смо до те дуго очекиване медаље, а у финалу смо застале, ваљда задовољне одличјем. Не кажем да за следеће Параолимпијске игре неће бити другачије, али свако такмичење је прича за себе.

Колико вам је значила подршка из Србије за време Игара?

- Много, јер када си далеко и остварујеш своје снове тада је свака подршка добро дошла. Сви људи који су нас подржавали дали су нам један део снаге који је био неопходан да остваримо овако добре резултате.Енергија је стизала из Србије, што је било од изузетне важности.

Шта сад предстоји?

- Пауза. Предстоје нам слободни викенди, јер их дуго нисмо имали. Ишли смо са једног путовања на друго, припреме и такмичења, па Рио, мало смо били код куће. Породоце су нас жељне и Златко се сложио са нама да се после обавеза које нас очекују, пријема и појављивања у медијима, мало одморимо пред нове изазове.

Токио?

- Долазе све млађи, Токио је далеко, никада не обећавам одличја, већ само да ћу се борити – најавила је најбоља стонотенисерка на свету.

Гордана Маленовић

Медаље заслуга свих

- Медаље које сам освојила у Рију заслуга су људи који стоје иза мене, породица која је увек ту и стручни штаб, на челу са селектором Златком Кеслером.

Ту су и тренери Лазар Куртеш, Илија Ђурашиновић, Романа Романов, Слађана Крсмановић, Паја Вукадинов, Горан Коцић, који је до скоро био са нама, психолог Ивана Павловић, масерка Савка Зобеница, спаринг партнери...