Тема „Дневника”, Словаци у новој држави после 1918: Оснивање Матице словачке с Јанком Буљиком на челу

Тако су Словаци, након што су 1919. установили Словачке народне свечаности и основали Гимназију и прву штампарију у Бачком Петровцу, 18. маја 1932. године основали и своју Матицу словачку – данас Матица словачка у Србији –  такође у Бачком Петровцу.

По подацима Завода за културу војвођанских Словака, у то време Матица је имала 360 редовних чланова, а за њеног првог председника изабран је др Јан Буљик. Настанак Матице је био условљен жељом за продубљивањем контаката између Словака у држави СХС и оних у Словачкој.

Матица словачка је 1948. године добила сагласност Народне скупштине АП Војводине за отварање Етнографског музеја, чију основу су чинили предмети сакупљени у оквиру изложби Удружења чехословачких жена, али и предмети сакупљени на позив Матице словачке. Збирка је од самог почетка имала турбулентно окружење, мењала је називе и власнике. Ипак, Музеј је свечано отворен 1949. године за време Словачких народних свечаности, и тада је почео да пише властиту историју. Матица словачка у Србији и данас активно ради на очувању словачког идентитета и развоју друштвеног положаја Словака, нарочито у областима просвете, културе, уметности и словачког језика и писма, наводи се на сајту Завода за културу војвођанских Словака. 

Јанко Буљик, чије име данас носи улица и Меморијални центар у Ковачици памти се и по томе што је био најбољи атлетичар војвођанских Словака у Краљевини СХС, који је 2. јула 1921. поставио национални рекорд у скоку удаљ са 6,41. метара. У знак сећања на тог изузетног атлетичара у Ковачици се сваке године у октобру одржава улична школска трка.

Ковачички процес као искуство

Др Јан Буљик је уживао велики углед, не само међу Словацима него и међу Србима. На обележавању 25. годишњице Ковачичког процеса отворено је признао да је тај процес био велико искуство за њега:

„...из Ковачичког процеса сам ја заправо постао оно што јесам, пошто су ме моји родитељи, због савета бранилаца у том процесу, уписали у школе. И дан-данас ми Ковачички процес даје душевну снагу и подстицај за сву моју борбу за народна права, да бих испунио дужност која ми тад била предодређена, наиме: да постанем истински бранилац словачког народа у свим његовим бедама и мукама. То ми је био и досад, а биће и у будуће мој животни циљ.”

То обећање је и испунио. Много енергије је уложио у борбу за национална права словачке заједнице и крајем двадесетих година 20. века постао је водећа личност словачке заједнице.

Али, које су биле друштвене и политичке заслуге Јанка Буљика? Због чега је баш он изабран за првог председника Матице словачке? С обзиром на чињеницу да је био један од посланика Велике народне скупштине у Новом Саду 1918, о њему нам је прошле године, приликом објављивања нашег серијала о делегатима тог великог народног збора, причао историчар Ондреј Друга из Банске Бистрице у Словачкој, праунук Јанка Буљика. 

Он је пре свега био патриота и антифашиста, велики борац за правду и очување идентитета Словака, један од оснивача Матице словачке. Као антифашисту, Буљика су мучки убили у концентрационом логору Mauthauzеn 1942. године. Наиме, он се после немачке окупације Чехословачке 1939. повезао са чехословачким покретом отпора, али га је Гестапо ухапсио 10. маја 1941. у Београду и одвео у концентрациони логор, где је убијен. О њему је словачка редакција Телевизије Војводине снимила документарни филм ауторке Ане Фунћик и режисера Јана Чањија „Народу веран херој”, који је прошле године добио часно признање на 20. међународном фестивалу документарних филмова етнолошке и антрополошке тематике у Чадци у Словачкој.

Јанко Буљик је по занимању био адвокат. Рођен је 1. јануара 1897. у Ковачици. Његови родитељи Феро и Јуда били су крајем 18. века организатори групе словачких колониста која је кренула из јужног дела средње Словачке у Банат. Феро и Јуда су били и једни од главних иницијатора такозваног Ковачичког процеса, протеста Словака против мађаризације. Словаци у Ковачици су се, наиме, побунили 1907. године због тога што се богослужење у Словачкој евангелистичкој цркви одвијало на мађарском језику. Против главних актера протеста је вођен дугачак судски спор и родитељи Јанка Буљика су били осуђени и на затворску казну и на новчану.

Сагласност за отварање музеја 1948.

Матица словачка је 1948. године добила сагласност Народне скупштине АП Војводине за отварање Етнографског музеја, чију основу су чинили предмети сакупљени у оквиру изложби Удружења чехословачких жена, али и предмети сакупљени на позив Матице словачке. Збирка је од самог почетка имала турбулентно окружење, мењала је називе и власнике.

Током тог судског процеса 1907. године у Ковачицу су долазили познати словачки и српски адвокати да бране окривљене и често су били гости породице Буљик. Приметили су да је мали Јанко, који је у то време завршавао основну школу, веома интелигентан и наговорили су његове родитеље да га упишу у Српску гимназију у Новом Саду.

Тако је Јанко Буљик кренуо у гимназију, коју је као одличан ђак завршио 1916. Школовање је наставио на Правном факултету у Београду, где је дипломирао 1922. године, а годину касније је одбранио и докторат на загребачком факултету. До 1938. године је живео и радио у Новом Саду као адвокат. Помагао је свима који су му се обратили и знао је често говорити да човек треба да се бави оним што му је струка, али упркос томе, он је, као доктор правних наука, много помагао будућим газдама сеоских имања и био је један од иницијатора оснивања Средње пољопривредне школе 

Августа 1932. године је, и на његову иницијативу, основана Матица словачка у Југославији и Јанко Буљик је био изабран за њеног председника. Тих година је Матица словачка била веома активна. Организовала је много догађаја – предавања и курсеве за словачке учитеље, земљораднике, словачке жене... У септембру исте године је био изабран и за генералног надзорника Словачке евангеличке цркве у Југославији. Тих година имао је контакте с високим политичким представницима у Југославији, као и у Чехословачкој Републици. Успео је, примера ради, да у списак чланова Матице словачке у Југославији уврсти и председника чехословачке владе Милана Хоју и председника државе Едварда Бенеша. Више пута је био успешан у Прагу на конгресима странских Чеха и Словака – на пример, у јуну 1932. године је био изабран за председника завршног састанка конгреса.

– Велику пажњу је посвећивао односима с установама у Словачкој које су били важне за очување културе и идентитета војвођанских Словака. Године 1935. године се, због свог ангажмана у високој политици, одрекао позиције председника Матице словачке. Наиме, у то време је сарађивао са Самосталном демократском странком и Удруженом опозицијом и није желео да Матица због његове делатности има проблеме с властима. Веома занимљиве, чак су и данас актуелне, његове речи приликом абдикације:

„Наша Матица не може имати ништа заједничко с политиком, али ни политика с њом. Она мора да остане изнад политике. Ако ћемо се као држављани политички делити, као Словаци се у раду у нашој Матици делити не можемо и не смемо. Она нам је свима заједничка.”

Е. Марјанов

Пројекат „Толеранција и разноликост удружене у заједнички живот Војводине” реализује „Дневник” уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и верске заједнице.