Селаковић: Србији и данас потребан победнички дух

Селаковић је у ауторском тексту за "Вечерње новости" истакао и да не пристаје на то да се као нација примиримо уместо да побеђујемо, као и да не пристаје на легитимност опозиције која жели да сопствену државу сведе на ниво колоније.



Указао је и да грађани Србије имају оправдане разлоге да Дан примирја у Првом светском рату обележавају као Дан победе, јер, како каже, мир Србији није поклоњен - он је био плод победе на бојном пољу и скупо је плаћен животима наших војника и цивила.



Напомиње да ако се у обзир узме однос некадашњег броја становника и број од 1.247.435 жртава, Србија је најстрадалнија учесница Великог рата.



Да мир није дошао као круна војне победе Војске Краљевине Србије у Првом светском рату, питање је да ли би Србија данас постојала и где би биле њене границе, истакао је Селаковић у тексту.



Селаковић објашњава и да инсистира на речи победа јер Србија као држава, после пет векова одсуства са политичке карте Европе, није васкрсла из политичких нагодби великих сила, већ је право на постојање стекла борбом српског народа.



Истиче да Србија и данас побеђује на многим пољима, пре свега у економији, и да би се тај тренд наставио потребан јој је победнички менталитет.



А то је управо оно што многи желе да униште и потисну, јер Србија као лидер у региону не само да изазива завист неких у нашем окружењу, већ и ремети геополитичке концепције неких моћних центара у међународној заједници, оценио је Селаковић.



Он наводи да је губитнички менталитет у Србији плански и систематично стваран дуже од једне деценије после такозваних петооктобарских промена, да би многи страни мешетари и домаћи „предузетници“ за долар или марку купили велике индустријске системе које су напорним радом стварале генерације наших предака.



Губитници поклањају и крчме дедовину, то никада не раде победници, и зато је било важно убедити грађане Србије да су периферија Европе и света и да као губитници немају право на сопствену вољу. Ове редове можда и не бих писао да корифеји губитништва нису и даље међу нама, да се по САД и европским престоницама не шуњају и не лобирају за то да се Србији поново ускрати право на избор, те право на бољу, просперитетну и стабилну будућност, навео је Селаковић.



Он каже да не пристаје на то да се као нација примиримо уместо да побеђујемо.



Не пристајем на легитимност опозиције која жели да сопствену државу сведе на ниво колоније, која Србију упоређује са нацистичком Немачком између два светска рата, и то све чини у сагласју са онима што шаљу казнене експедиције на Србе на Косову и Метохији, указује Селаковић додајући и да им намерно не помиње имена, јер не жели да буду упамћена.



Грађани Ефеса су забранили да се помиње име човека који је спалио Артемидин храм, јер је био недостојан да буде упамћен чак и по срамоти, подсећа Селаковић.



Тако и имена ових наших пиромана треба да нестану заједно са најмрачнијим годинама новије српске историје, када је ова земља поносних људи и победника бачена на колена и доведена на руб опстанка, указао је Селаковић.



Он истиче да ће се уместо њих памтити имена хероја чије су кости развејане широм Европе, на војничким гробљима које је ова држава у протеклих неколико година уредила и онима које ће тек уредити.



Међу њима су каже и они што почивају у Словачкој, у Великом Међеру, на месту првог аустроугарског логора за ратне заробљенике.



У време када су „великани“ наше опозиције били на власти, на гробовима наших славних предака се налазио полигон за обуку паса. Данас су тамо, као и у многим другим меморијалима из Првог светског рата, у камену уклесана имена тих славних људи а на њиховим гробовима ниче цвеће за нека нова покољења Срба победника, закључио је Селаковић.