РЕЗОН Страх од превремених избора

Да бисмо умели да уберемо непроцењиво вредне плодове које нуди слобода штампе, потребно је да умемо да се покоравамо разним врстама неизбежног зла до чијег рађања та слобода доводи, написао је Алексис де Токвил пре 188 година. „Проевропска„ опозиција скоро пуна два века касније сматра да слободу медија треба укинути. Њихов став прозилази из убеђења да слободно сме бити само оно што одговара њиховом политичком циљу. И супротно, да треба забранити све што омета њихова политичка настојања.

Није познато шта о Токвилу мисле европарламентарци, далеко је Америка. Они би пре могли знати шта је о слободи медија мислио Ками. „Када су слободни, медији могу бити добри или лоши, али је извесно да без слободе могу бити само лоши„. Такође, европаламентарци сасвим сигурно знају да Минхенска декларација новинарима налаже да се одупру свим спољним притисцима и забрањује политичарима да се мешају у рад медија. А опозиција отворено тражи да се забране две телевизије и једне дневне новине. Разлог? Не пишу хвалоспеве о њима.

Нису рекли, али је сасвим извесно да европарламентарци знају да у људска права и демократију не спада намера да се гасе медији. Да цензура не спада у људска права и демократију. Да у људска права и демократију не спада жеља да се забрани слобода говора свима који мисле другачије. Да у људска права и демократију не спада хтење да се забрани бављење политиком свима који мисле другачије. Дакле европарламентарцима је савршено јасно да је опозиција мајстор филозифије апсурда. Да је то скуп људи који се залаже за апсолутну контролу над медијима, оптужујући власт за гушење медијских слобода. Сваки човек зна да о слободи медија не могу одлучивати политичари. Макар се звали „проевропска„ опозиција.

Ниједан анимозитет није и не може бити мера слободе. Слобода не зависи ни од чије воље. Или је има или нема! Ниједан појединац нити група људи не могу полагати право да по својој логици и афинитетима одређују шта је слобода, а шта не. Политичари не могу преузети улогу суда. Суд је једина институција која мериторно и демократски може донети одлуку да ли су медији својим деловањем угрозили нечија права. Медији ће бити слободни кад политичари престану да причају о слободи медија.

Да бисмо то урадили треба да бацимо Устав. Да погазимо Камијев Манифест о слободи штампе. Да погазимо Повељу о људским правима. Да спалимо дела Спинозе, Лока, Хјума, Волтера, Мила, Русоа. И да постанемо прва земља после распада Совјетског Савеза и СФРЈ у којој би политичари уређивали медије.

Борба за медије представља суштину идеје о промени власти на улици, такозваним ненасилним протестима. То је стари изум америчких обавештајаца. Све детаље, како се изводе „обојене револуције„, побројао је и у више књига детаљно описао некадашњи амерички дипломата Марк Палмер. Он је као амбасадора САД у Будимпешти срушио комунистички режим у Мађарској и дефинисао правила шта опозиција треба да предузима да би преузела власт на улици.

Знам шта ће се дешавати у данима и месецима пред нама. Из контекста ће извлачити изјаве функционера власти и с њима ће усклађивати своје диверзантске акције. Нападаће сами себе да би могли да оптуже власт. Успоставиће сарадњу с постојећим опскурним десничарским организацијама, које глуме патриотизам, да би за инциденте могли да оптуже владајућу већину. Наставиће да појачавају своје захтеве. Већ сада им нису довољни Гашић и Вулин. Тражиће оставку Вучића. И мада је и њима и грађанима јасно да од тог посла нема ништа, то ће им постати кључни захтев, јер је то њихов кључни циљ. Прошириће линију напада на његове најближе сараднике. Први на мети биће Милош Вучевић, који је једногласно изабран за новог председника СНС. Оспораваће његов избор. Писаће и говориће о „решешељизацији„ СНС-а. Повезиваће га с криминалцима.

Шта је циљ свега тога? Да поједноставим. План опозиције темељи се на три стуба. Први је - стварање привида да постоји критична маса за промену власти на улици да би се власници медија уплашили реваншизма и прешли на њихову страну. Јер по њима власт осваја онај ко контролише медије. Други корак јесте да се Вучић приморава да чини уступке. На тај начин би се грађанима који излазе на протесте показало да притисак даје резултат, како би се очувала заинтересованост за протесте. И трећи корак јесте инсистирање на прелазној влади, како би се избегла могућност да Вучић распише превремене изборе. Избегавање избора правдаће наводним страхом од изборне крађе.

Пошто неће да иду на изборе, јер се плаше њиховог исхода, очигледно је да опозиција протестима прикрива своју слабост. Кријући се иза грађана настоји да на улици избоксује оно што не може да оствари на биралиштима. Слабост је генератор агресије. Агресија покушава да надомести мањак снаге. И мањак идеја.

Истини за вољу, грађанима није најбитније да ли се свађају ислужене естрадне звезде с особама без занимања. То није пресудна ствар за њихове животе. Укратко, то је безначајно питање. Грађане интересује имају ли од чега да живе. То значи да их занима имају ли посао. Колика ће им бити плата? Да ли ће пензије расти? Ако има посла и плата, биће и пензија. Ако расту плате и број запослених, рашће и пензије. Више пара обезбеђује бољи живот.

Ништа од тога се не решава на улици. Историја нас учи да уличне револуције могу да понуде само двоје - отимачину и распродају. Од Француске, преко Октобарске до петоокотобарске.

Дакле, све што би Србију могло да чека већ смо видели. И искусили. И то ствара бојазан да би опозиција повећавала плате тако што би распродала све што је у међувремену створено. Буџет од две хиљаде милијарди био би довољан за неколико месеци. Државне фирме би завршиле на добошу. Као и локална јавна предузећа. Такав погубни механизам већ су применили после 5. октобра. Раст плата и пензија заснивали су на продаји фабрика. И све је стало кад више нису имали шта да продају. И зато је логично што су нове фабрике и медији који о њима извештавају главни непријатељи опозиције. Зато настоје да њихово постојање гурну у други план. И да створе атмосферу конфликта како би могли да оптуже власт да су им фотеље битније од мира, сигурности и животног стандарда грађана.

Али, кад се њихови планови лише илузија и обмана, остане огољена истина да протести не представљају борбу за бољи живот грађана, већ борбу за фотеље. Све што предузимају, говоре и раде, и све што ће предузимати у будућности, те фотеље су једина мера истине. Протести само томе служе.

Реч је о двострукој обмани. Обећањима о сигурним променама, опозиција настоји да распири наду учесника протеста, коју ће кад промене изостану претворити у незадвољство и бес и усмерити их на власт. Тај бес то је кључни аргумент с којим рачунају. Само тако могу избећи превремене изборе којих се плаше више него што сујеверан човек страхује од судбине. Избори су њихова ноћна мора. Они знају да  протести могу подстаћи Вучића да их распише за јесен, а то желе да избегу по сваку цену. И зато подижу улог, захтевајући његову смену, уздајући се у избијање уличних нереда. И зато ће наставити да пласирају спинове о агресији и насиљу власти, да би сакрили истину и своје стварне намере.

Аутор је стручњак за односе с јавношћу и народни посланик