REZON Strah od prevremenih izbora

Da bismo umeli da uberemo neprocenjivo vredne plodove koje nudi sloboda štampe, potrebno je da umemo da se pokoravamo raznim vrstama neizbežnog zla do čijeg rađanja ta sloboda dovodi, napisao je Aleksis de Tokvil pre 188 godina. „Proevropska„ opozicija skoro puna dva veka kasnije smatra da slobodu medija treba ukinuti. Njihov stav prozilazi iz ubeđenja da slobodno sme biti samo ono što odgovara njihovom političkom cilju. I suprotno, da treba zabraniti sve što ometa njihova politička nastojanja.

Nije poznato šta o Tokvilu misle evroparlamentarci, daleko je Amerika. Oni bi pre mogli znati šta je o slobodi medija mislio Kami. „Kada su slobodni, mediji mogu biti dobri ili loši, ali je izvesno da bez slobode mogu biti samo loši„. Takođe, evropalamentarci sasvim sigurno znaju da Minhenska deklaracija novinarima nalaže da se odupru svim spoljnim pritiscima i zabranjuje političarima da se mešaju u rad medija. A opozicija otvoreno traži da se zabrane dve televizije i jedne dnevne novine. Razlog? Ne pišu hvalospeve o njima.

Nisu rekli, ali je sasvim izvesno da evroparlamentarci znaju da u ljudska prava i demokratiju ne spada namera da se gase mediji. Da cenzura ne spada u ljudska prava i demokratiju. Da u ljudska prava i demokratiju ne spada želja da se zabrani sloboda govora svima koji misle drugačije. Da u ljudska prava i demokratiju ne spada htenje da se zabrani bavljenje politikom svima koji misle drugačije. Dakle evroparlamentarcima je savršeno jasno da je opozicija majstor filozifije apsurda. Da je to skup ljudi koji se zalaže za apsolutnu kontrolu nad medijima, optužujući vlast za gušenje medijskih sloboda. Svaki čovek zna da o slobodi medija ne mogu odlučivati političari. Makar se zvali „proevropska„ opozicija.

Nijedan animozitet nije i ne može biti mera slobode. Sloboda ne zavisi ni od čije volje. Ili je ima ili nema! Nijedan pojedinac niti grupa ljudi ne mogu polagati pravo da po svojoj logici i afinitetima određuju šta je sloboda, a šta ne. Političari ne mogu preuzeti ulogu suda. Sud je jedina institucija koja meritorno i demokratski može doneti odluku da li su mediji svojim delovanjem ugrozili nečija prava. Mediji će biti slobodni kad političari prestanu da pričaju o slobodi medija.

Da bismo to uradili treba da bacimo Ustav. Da pogazimo Kamijev Manifest o slobodi štampe. Da pogazimo Povelju o ljudskim pravima. Da spalimo dela Spinoze, Loka, Hjuma, Voltera, Mila, Rusoa. I da postanemo prva zemlja posle raspada Sovjetskog Saveza i SFRJ u kojoj bi političari uređivali medije.

Borba za medije predstavlja suštinu ideje o promeni vlasti na ulici, takozvanim nenasilnim protestima. To je stari izum američkih obaveštajaca. Sve detalje, kako se izvode „obojene revolucije„, pobrojao je i u više knjiga detaljno opisao nekadašnji američki diplomata Mark Palmer. On je kao ambasadora SAD u Budimpešti srušio komunistički režim u Mađarskoj i definisao pravila šta opozicija treba da preduzima da bi preuzela vlast na ulici.

Znam šta će se dešavati u danima i mesecima pred nama. Iz konteksta će izvlačiti izjave funkcionera vlasti i s njima će usklađivati svoje diverzantske akcije. Napadaće sami sebe da bi mogli da optuže vlast. Uspostaviće saradnju s postojećim opskurnim desničarskim organizacijama, koje glume patriotizam, da bi za incidente mogli da optuže vladajuću većinu. Nastaviće da pojačavaju svoje zahteve. Već sada im nisu dovoljni Gašić i Vulin. Tražiće ostavku Vučića. I mada je i njima i građanima jasno da od tog posla nema ništa, to će im postati ključni zahtev, jer je to njihov ključni cilj. Proširiće liniju napada na njegove najbliže saradnike. Prvi na meti biće Miloš Vučević, koji je jednoglasno izabran za novog predsednika SNS. Osporavaće njegov izbor. Pisaće i govoriće o „rešešeljizaciji„ SNS-a. Povezivaće ga s kriminalcima.

Šta je cilj svega toga? Da pojednostavim. Plan opozicije temelji se na tri stuba. Prvi je - stvaranje privida da postoji kritična masa za promenu vlasti na ulici da bi se vlasnici medija uplašili revanšizma i prešli na njihovu stranu. Jer po njima vlast osvaja onaj ko kontroliše medije. Drugi korak jeste da se Vučić primorava da čini ustupke. Na taj način bi se građanima koji izlaze na proteste pokazalo da pritisak daje rezultat, kako bi se očuvala zainteresovanost za proteste. I treći korak jeste insistiranje na prelaznoj vladi, kako bi se izbegla mogućnost da Vučić raspiše prevremene izbore. Izbegavanje izbora pravdaće navodnim strahom od izborne krađe.

Pošto neće da idu na izbore, jer se plaše njihovog ishoda, očigledno je da opozicija protestima prikriva svoju slabost. Krijući se iza građana nastoji da na ulici izboksuje ono što ne može da ostvari na biralištima. Slabost je generator agresije. Agresija pokušava da nadomesti manjak snage. I manjak ideja.

Istini za volju, građanima nije najbitnije da li se svađaju islužene estradne zvezde s osobama bez zanimanja. To nije presudna stvar za njihove živote. Ukratko, to je beznačajno pitanje. Građane interesuje imaju li od čega da žive. To znači da ih zanima imaju li posao. Kolika će im biti plata? Da li će penzije rasti? Ako ima posla i plata, biće i penzija. Ako rastu plate i broj zaposlenih, rašće i penzije. Više para obezbeđuje bolji život.

Ništa od toga se ne rešava na ulici. Istorija nas uči da ulične revolucije mogu da ponude samo dvoje - otimačinu i rasprodaju. Od Francuske, preko Oktobarske do petookotobarske.

Dakle, sve što bi Srbiju moglo da čeka već smo videli. I iskusili. I to stvara bojazan da bi opozicija povećavala plate tako što bi rasprodala sve što je u međuvremenu stvoreno. Budžet od dve hiljade milijardi bio bi dovoljan za nekoliko meseci. Državne firme bi završile na dobošu. Kao i lokalna javna preduzeća. Takav pogubni mehanizam već su primenili posle 5. oktobra. Rast plata i penzija zasnivali su na prodaji fabrika. I sve je stalo kad više nisu imali šta da prodaju. I zato je logično što su nove fabrike i mediji koji o njima izveštavaju glavni neprijatelji opozicije. Zato nastoje da njihovo postojanje gurnu u drugi plan. I da stvore atmosferu konflikta kako bi mogli da optuže vlast da su im fotelje bitnije od mira, sigurnosti i životnog standarda građana.

Ali, kad se njihovi planovi liše iluzija i obmana, ostane ogoljena istina da protesti ne predstavljaju borbu za bolji život građana, već borbu za fotelje. Sve što preduzimaju, govore i rade, i sve što će preduzimati u budućnosti, te fotelje su jedina mera istine. Protesti samo tome služe.

Reč je o dvostrukoj obmani. Obećanjima o sigurnim promenama, opozicija nastoji da raspiri nadu učesnika protesta, koju će kad promene izostanu pretvoriti u nezadvoljstvo i bes i usmeriti ih na vlast. Taj bes to je ključni argument s kojim računaju. Samo tako mogu izbeći prevremene izbore kojih se plaše više nego što sujeveran čovek strahuje od sudbine. Izbori su njihova noćna mora. Oni znaju da  protesti mogu podstaći Vučića da ih raspiše za jesen, a to žele da izbegu po svaku cenu. I zato podižu ulog, zahtevajući njegovu smenu, uzdajući se u izbijanje uličnih nereda. I zato će nastaviti da plasiraju spinove o agresiji i nasilju vlasti, da bi sakrili istinu i svoje stvarne namere.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik